Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Б.

ТоЧШПч

Стр. 127

може по-што-год одабрати, иа из поЈезиЈе и сујевјерија историчан факт прекалити. Та у тој живој * књижиици. народној још се по какав аргуменат очувао, као (Наставиће се.)

што се учв*доба .. . И«:'""'".'-" тродшм.*) Није лико стараца занош.љтш^ 1 т^ЈРУ У Исуса по ј-

Нешто

Сваки човјек, по својој природи, склоњен је на сумњу и колебање. Душевне моћи човјечије толико су потавниле и толико ограничене, да скоро ништа одређено не могу ријешити и разсвијетлнти без сумље. Сумња и колебање прати човјека на сваком кораку тако, да човјек никад не може о нечем одмах казати: ово је добро, оно је зло, ово је нраведно, оно нпје п т. д. Од куда долазе толике сумње, може се дознати отуд: што се у човјеку налазн урођена наклоност к' ономе, што је добро, лијепо и праведно; но тако исто у природи човјека налази се и гријех. Те двије противности у човјеку и произвађају толике сумње. Сваки догађај у животу човјека скопчан је са многим сумњама. Тако н. пр. ако неки човјек жели. да ступн са другим непознатпм човјеком у ближе одношаје, најприје се стара да дозна, с' ким има посла. па тек пошље многих колебања ријеши то питање и вели, с' оваквим човјеком имам посла. Из тога се види, да је сумњи у л.удству врло широко поље отворено. Да ли је то сумњање корисно или штетно, то ћемо виђети из шљеДећег. Сумња у многпм ириликама доста користи доноси човјеку, али само онда, ако и то сумњање има неку извјестну граннцу. Но као што сумњање може бити од користи човјеку, исто му тако сумњање може велике штете и несреће донијети. Да сумња може доносити користи човјеку, види се из тога, што хришћанска црква допушта сумњати, али само до извјестних граница, преко које ако ко преступи, већ је противан вјери. Св. писмо каже сваком човјеку, да се добро увјери о каквом новом и непознатом учењу, или каквом питању, које се вјере тиче, па тек кад се добро

сумњи. ВоЗ '1К >КЛЖТи, II! КГАКО. ч 8 К-4ј|8нТ!, но и[к8шдит[ д8^и, лиу иЈ Богд (Ктк (I. Јов. гл. 4. ст. 1.) увјерио, (нека) да јасну истину прими к' свом срцу. За то и вели: ВозлкжлжТи, н( ксако.н У к^ј)8нт(, ио шкУимнт! д^н, дш^ ш Еогл (Утк (I. Јов. гл 4 ст. 1.) Дакле одобрава сумњу, али само у толико, у колико се горе поменутијем ријечима каже. Сумњати пак у истине божије, које нам св. писмо даје и које су као сунце јасне, —:то већ црква осуђује. Да су заиста такове сумње шкодљиве, то се може виђети пз оних Спаситељевих ријечн, којима је укорио ап. Петра, кад је пао у маловјерство, рекавши: „иди за мном сатано, (ок.мзлн-н .ин еш: Глкш н! .нкн.тшн, галк гУтк Е ож Т а , но клок^кгкла . (Мат. гл. 16 ст. 23). Путем сумње многи су изпшли на прави пут, — на пут спасења. То су били незнабошци. Слушајући узвишену науку хришћанску од њених врлих проповједника; тако псто гледајућии многа чудеса, која потврђиваше истинитост те науке; даље, угледајући се на пошљедоваоце Христове науке, који тако рећи једно срце' и _ једну душу имадоше, — ночну сумњатн у своју ноганску вјеру, која бијаше извор сваком иороку и злу. Та их је сумња дотле гонила, да су морали тражити чистог и истинитог задовољења свомедуху т. ј. праву истииу - Христову вјеру, коју заиста примише и у срца своја усадише. Кад су иримили праву вјеру и благодат бо'л:ију, незнабошци, — како се дотле зваху — већ нијесу више сумњали у божанствене нстине, јер сумњи није било мјеста. — То исто бнва и са сваким иравом хришћанином. који дошавши до праве н чнсте истине, држи се ње чврсго и више не сумња. Тражити узвишеније истине од истина » православне хришћанске вјере, тумачити поједиие истнне по свом разуму, не осврћући се на главни аухторитет цркве — врховну власт, — јест права заблуда и велики гријех.