Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 138

15.-X. ИСТГ»"

1ИК

Св. 4 ii б

Ето колико се год паде*-^ М110Г0 ее ^ х ^рђавим примјером 1ама оосанска прква б№~~ . . ^^^1^-^г^слаоиу вјери, својим пуцпрала, 1^ ви С у Мња ју у истине хрншћанске — 1{['<''|јо . ОвиЈех поступака догађа се врло много. Но овијем л>удима праведно говори св. писмо: „Који саблазни једнога од овнјех малијех, који вјерују у мене, боље би му било да му се објеси камен воденични о његевом врату н да потоне у дубину морску. (Мат. гл. 18 ст. 0.) — Бранећи ' свој поступак и своје мишљење правдају се ти]ем, кад веле: „зашто данас нема чудеса, која , су се јављала у прва времена?" Али како може наука, коју нам Спаситељ и Господ наш Исус „ Христос даде и коју протумачише св. оци на васиенеким и помјесним саборима -— подлежати сумњи. Исгина је, да се и чудесима ширила наука Христова по свијету и да су се многи помоћу чудеса обраћали у хришћанство; даље да су чудеса служила и служе за необориме доказе о истинитости праве вјере ; али ни онда се нијесу чудеса јављала сваки пут и на сваком мјесту, ■' или на жељу и захтијевање појединих људи, као што би то данас хтјели, да виде, иа да вје' РУЈУ ' Суштност религије није таква, да се може 1очигледно посматрати, као какав стварни пред* >1Ш \ет. — Али не може се опет рећи, да се и у п,анашње вријеме чудеса не јављају. Она бивају • а данас онђе, гђе промисао божији нађе за , гходно. Ако их једни не виде ил' не чују, то . не шледи, да их нико не види и не чује. Једно од највећих чудеса јесте само трајање вјере —хришћанске, која кроз толике впјекове одржа се иста и неповријеђена. Најужасни ја гоњења и уке, које сналазише пошљедоваоце хришћанске даве, не могоше зауставити ширење хришћанства, . | ^ могоше затворити уста и ишчунати вјеру из ца истинитим исповједницима хришћанске вјере. :о чудеса, која заиста свједоче у ирилог истините вјере хришћанске. Може ли овђе бити сумње и има ли јој мјеста? Узроци сумњању врло су различни. Стапање о тијелу — видљивој природи човјека феузело је маха и у самом хришћанству. Непобитна је истина, да се човјек мора с особитим ^настој авањем старати и за земаљске иотребе своје: за јело, за пиће, одијело и стан. али ипак главније су потребе духовне, као што је и душа главнија од тијела, а тијело од одијела итд. Многи се стара само о свом тијелу, — здрављу, животу,

имању, части, о својим земаљским угодностима ; онда о томе, како ће раскошније провести овај земалски живот, а о бесмртној души евојој, као о главнијем дијелу бића човјечијег, не сгарају се. Отуда и посташе многе тјелесне страсти и остали велики гријехови, гђе су људи „загњурени уробство плотп". Ироучавајући природу човјечију и њена својства, највећа се нажња обраћа видљпвој природи човјека. Изналазе се закони, узроци и силе, којима је природа човјечија подложена, како се развија, траје и на пошљетку како је нестаје. О главној цијељи живота на овоме евијету различно и сами мисле; неки веле да је човјек створен само за себе, неки — за друге, неки пак веле, да само ужива. п још разни друр«^ нравци. 0 главној —- духовној природи човјека мало се старају. Живот духовно — религиозни они и не познају, илн врло мало. !5п то су у данашњем времену многи научени и образовани људи веома слаби хришћани. Оно мало и лабаво знање, које се у школи добија, није кадро одупријети се грдним препрекама, на које човјек у току хришћанског жнвота наилази. Но рецимо и да познају живот религиозни, али каква им је корист од того знања, кад не живе тијем жпвотом. О њима св. писмо овако вели: „мкожг ннкл .нХж-к к(з&■инмн, и |дкш кжогрид-к к.шк^к-к гк8до8.инкж. Лш,! шгтикиши его, шп&т^тг н трикокз порист^т-к к»к, н к У дјтк ШСТНК.1Ж-К, ОГр.1 ДК1 КЛ.ИЖНК1А 6ГШ р.1ГК011.110Т[А (ПрНТ. гл. 24. ст 30—31.) Свакн човјек, кој'и хоћс. да се увјери о правијем истинама, које нам божанствено откровење даје, нека живи по духу те науке, па ће с' тијем отклонити све, па и најмање сумње. Св. вјера Христова садржи у себи сва она средства, која су нужна за људско спасење, само човјск треба да прими ту науку к' срцу, а њене заповиједп да испуњава. Такав живот, вјера и таково дјелање садрже врло јаке побуде и за вјечно спасење. — Данас многи раде само оно, и само у оно вјерују, о чему се могу очигледно увјерити, пли што сами ироизвести могу, а све остало одбацују и невјерују. Но да они сами живе у духу христијанске науке, такође би се увјерили и тијем се ослободили од свнјех сумња, у којима се налазе. — Од куда би они знали, какав уплив пма хришћанско богослужење на живот и дјелање ■говјека, кад они и не познају то богослужење; ла ни то, каква је корист од тог богослужења но душу човјека. Не знају, да је душа божан-