Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 179

лико је муке поднио ми дјед покојни. док је и у својој соби могао видјети сакупљене своје парохијане, да их према својим елабнм силама задахне видјелом вјере Христове, па ма да је неколико пута излагао се самој смрти, ипак му тај страх не уби његову вољу. Овдје разумијевам страх од Турака, од којијех је н остало наше евештенство са својијем народом у нашој Босни н Херцеговини много пострадало. Пожртвовање мог дједа попа Стевана, за унапређење његова стада заиста је неисказано, а бистри ум његов добро је знао од колико је ва/кности по народ школа, те се и за то постара н подигне српску народну основну школу. Године 1849. постави свога сина Стеву, мога оца за учитеља, колико је могуће да дјецу наставља. Одма у почетку пмао је 32 дјеце у школи, и то је прва српска школа у Зеници, а први јој учитељ би дакле мој отац Стево, кога је отац (мој дјед) школовао нешто у Сарајеву, а нешто у Травнику, колико му је било могуће. И школу држаше мој покојни дјед такођер у својој кући, исто као што је држао у својој кући и богомољу. Пошље опет купи другу кућу покрај оне своје и премјести у ту кућу дјецу — школу. Простор око те ново-купљене куће, којије донирао и до његове куће прозове се „ћелија." 3 тој школи и око ње (ћелије) народ се скупљао на молитву: јутрењу и вечерњу. Близу ове школе бијаше једна стара турска кућа, коју мој покојни дјед помоћу народа купи и од те куће преначини школу, а од оне прве, гдје су дјеца учила, поваде изнутрнцу и то онреме за цркву: начине олтар, пјевнице итд. Год. 1857. 8. септембра рече се „Благословено царство" и прва литургија буде обдржана. Прнје него ће се служба обавити на неколико дана, пошаље мој отац Стево у Сарајево писмо владнци Дионисији (1856—1860) и руском конзулу Ал. Гилфердингу (с' којпм мој отац бијаше у врло добром пријатељству) н јави им, да ће се први пут св. служба обдржавати у Зеници. У писму им рече „имамо наш чадор и аптимннс, а како и јесмо народу

рекли да дође и народ је дошао." Томе се писму чудио владика, гдје нијесу зеничани звали га да им освешта нову цркву. Отац ми вели: „Ми смо имали пећ у новој цркви, да се Турци не би сјетили, да је то црква, него на гласу прозвана „ћелија". II тако мало по мало уђе у обичај, те народ поче све више и више долазити у ћелију цркви. Турци би увјек рекли — прича ми отац — „све му је овоме крив Стево С. Поповић, (мој отац) ово је његов севеп, што Власи установише цркву и школу" ; „а ако је крив био није га ни јефтино стало" — додаје мој отац. И тако од године 1857. служи се до данас ев. литургија у Зеници. Храм цркве је, као што споменуемо 8. септембра — Мала Госпојнна. Ето то је, као што реко „у најкраћим потезима" о постанку српске цркве и српске школе у мом родном мјесту Зеници; и што је тијесно скопчано са животом и радом мога покојног дједа попа Стевана, кога и дан данас народ у Зеници и околини с' поштовањем спомиње и сјећа. За сад ми вријеме не допушта, а о свему томе имао бн много више рећи: још неке рукописне споменнце навести, као и неколико писама од д. босанских владика — која засијецају у ток и развитак српске цркве и српске школе у Зеници. Као што се види, ја сам укратко довео ствар до 1857. год., а од године па до данас, као и још неке додатке овоме што сад износим, намјеравам други пут што опширније и систематичније изложити, а за сад пуштам на јавност оволико и овако, неби ли овијем још кога побудио да о овој ствари, а путем нашег цијењеног Источника изиђе на јавност те тиме и мој чланак попуни, исправи и усаврши. И опет поново молим свакога онога, који би знао што-год о Зеници да објелодани. Свака прнјатељска примједба, опомена, допуна биће ми особито мила, и са захвалом ћу је прнмити. Дервенша, 16. апр. 1891. Коста С. Поповић, срп. прав. богосл. и учител,.