Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 281

којом ће ее издржавати наши синови — Срби пз Боене п Херцеговине на вишим школама. Буде ли повећа свота скуиљена одбор би створио и једно и друго, али у противном случају ће одбор изабрати само једно и то оно, што буде од веће користи народу и на што пристане већина. Уредник сарајевског листа „Напретка" гос. Антоннје Стражичић говорећп о тој прослави и препоручујући је народу српском већма истиче важност споменику пего заклади и савјетује све Србе. еав наш народ да бн боље било да изјаве главноме одбору приетанак за споменик него ли закладу. Тако он вели са овијех разлога: 1. Ђаци — Срби. који се уче на школама сарајевскпм п родом су из разннх крајева наше домовине Босне н Херцеговине, гледајући у тај споменик одушевљаваће ее, пуниће се родољубљем, патрпотизмом. 2. Ако бп ее подигао тијем новцем дом Милутиновића, то Срнство нз разних крајева не би имало прилике доћи у Сарајево да зсједнички прославе стогодишњицу љегова рођења, јср нико не би хтио долазити на светковину да види дом, а било би их више за епоменпк. 3. Попрсје, што би требало подићи у дому Милутиновића (по мишљењу „Босанске Виле") сматра гоеп. Стражичић непрактичним, јер би био сакривен у кући а Мплутиновић није био „кукавица", тпјем би ее и странци-кирајџије тог дома „ смрдали " еа ликом нашег великана. Моје је мишљење да ее оснује једна заклада, која ће носити име Симе Мнуутиновића п то за то: 1. Српски је народ мален п сиромашан, доста ће годипа протећи у вјечност док опет дође овака прилика, кад ће сво Српство новчане прилоге давати једном цнл>у. па кад се то не дешава сваки дан. кад то не да^е велики, силни и богатн народ, то се мора озбиљно рачунати с тим народннм новцем, те пе трошитп га у оно, што ће само бити лијепо и красно за око и душевну насладу, него на оно,што ће стварне користн доносити народу п иотомству а разумије се што ће опет очуватн у народу епомен на неумрлог Чубра Чојковића 2. Од подигнућа споменика па у будуће зар не ће он каквим било случајем пропасти или се поквари зубом времена, те тако зар да народнн новац, знојем и крвљу етечен у залуд иропадне, или да опет пође проглас за оправку споменпка?

Гђе се народни новац хоће да уложи, ту треба озбиљна промишљања, ту се морају све и добре п лоше или бар непријатне стране разгледатп и у обзир узети, па онда прелазити на сам посао и на остварење оне замиели. 3. Наша браћа Срби у Србији подигоше споменик покојпом књазу мученику Михајлу, који је стао Србију и народ коју стотину хиљада динара; пак? За вријеме откривења споменика иекупио се сила свијета из мјеста и са страна да буде учаеником те свечаности; за то се врнјеме није ирестајало ни писатн ни говоритп о «споменику и његовој користи за народ; а данас? Данас бпограђанп а тако Срби и из осталнх мјеста пролазе поред њега са онаквом истом вољом с каквом ће пролазпти крај Милутиновићева сиоменика и Срби-Сарајлиј с и осталп Срби до неколико година. По претпоетавимо да тог не ће бити; е онда запитајмо се: колико ће бити Срба и Српчића пз Босне и Херцеговине, који не ће бити у Сарајеву, који се не ће школовати у Сарајеву, хоће ли њпх споменик одушевљавати ? Зар се слава Милутиновићева, зар се успомена на тог заслужног човјека даде једпно спомеником уздржатн у души и срцу србиновом? Мислим да ће се кад год, и неријетко сјетитн ијесннкова живота и они људи, који кроз коју годину у својој средини буду пмали Србина љекара, судију, адвоката, професора или владику, који је задобио и заслужио то зван>е, разумије се својим трудом, али издржавањем из „закладе Симе МилутиновиЛа — Сарајлије. и Па као год што буде утицао споменик на неколике стотине Срба, тако 1\е се исто сјеНати хилмде Срба свог пјесника и јунака Снме, Кад год буду вндили човјека нздржавана прпходом њсгове закладе. 4. Сјетимо се великога добротвора Саве Текелије. Он јс нодигао у Будим-Пешти прије 51. годииу на далеко чувени завод „Текелијанум" за васпнтање српске младежи на вашнм школама. „По вјека је прошло од како се нада и узданица српска скупља са свих страна у то народно светилиште, по вјека је, како сваки с благодарношћу спомиње ту задужбину, како брижљпво разбира о њој и како од ње очекује радост и утјеху." Зар ће доћн вријеме да ће Срби заборавити свог Саву Текелију? Зар његово пме не ће златнпм словима бити на сва времена заппсано на листовима српске повјеснице н у срцнма сваког српеког снна? Хоће ли Српство