Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 288

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6 и 7

лије, да се забавним возом поврате у Сарајево, понесавши собом лијепу успомену па ову чието народну светковину, која је друга што је у корнст ове школе приређена. Додамо ли још овом и ону дивну слику, каква се указиваше оку посматрајући миогобројни народ у заједничком весељу; напоменемо ли мирни ток забаве, једнодушну радост, и одушевљење народње: за српску школу и народну просвјету — онда можемо завршити с ријечима: тако браћо'

Бог вам помогао и његов светитељ, а ваш први учитељ св. Сава, којн је одпста данас с вама био задовољан, јер је увјерен, да његов народ чува свете аманете, што му пх је он у нашљедство оставно ; да твегов мили народ ни кроз пет вијекова робовања, није изгубио свијести о значају срнске кп.иге! Па кад је тако, бдагослови први српски учитељу, свој мили народ ! Н. Н.

Писма с Ледеиица, Браћи г. г. Андру и Славомиру Ђурковићима. Од Дионисија Миховића. Доње Леденице, 1. маја 1890. Љубазни побратими!

Ја сам шћио да вашој љубави одавна пишем; да извјешћем о здрављу своје маленкостн задовољпм вашу радозналост. Али опет нијесам; јер сам помислио да је боље да останете у мисли о мени кад не могу да ви извијешћем о себи поткријеппм наду за поправку здравља. Али ћу то сада у неколико надохнадити писмима с Деденица најприје с доњи, па онда с горњи. То нека у једно послужи, као одговор: на братским писмима: Из свијета далекога . . . II са мора дебелога . . . Мила браћо! Дивно чаробно наше море мирно лежи и у његовој се бистроти огледа лице лиснати каменнти нашн српски брда. Нико небн рекао да већ ово мнрно море посједује оно ужасно тирјаис-тво што само иоморци у правој слици нскусс ири Јвеговој бурној манитости. (Јномадне тпхи јужнн вјетрићи ћаркају по мору п носе красии мирнс са високнх гора преко страховите морске пучине. Сунце стало к западу наппвати као да хоће да своју жестпну у море раскали; или да стуии у борбу е тамом на коју зраци блијсдог мјесеца баца сијенку свијетлости: ако 1-устп облак неодоли. Красно је н мило гледатп у бистром п мирном мору оно румено коло што се около сунца у чаробној сјајности прелпјева! Тога се човјек не може сит нагледати!

Али мене мој добри дијечник др. Д. Богдан раставља са овом дивном сликом која има силу магнетизма за очарање. Шаље ме да тумарам по висовпма наши гора, да тамо удишем онај свјежи красни мирис са цвијетова од који ваљда, вила, сриска миљеница, вијенце плете да вјечном славом круиише заслужене српске синове и шћсрп. Кад морам да путујем ставим руку на срце што мн је у тај мах силно закуцало, као да хоће пукнути, па болним гласом повичем: Ах! куцај, ах! куцај, али лашње тужпо срце моје Куцајућ' тако би ће ти крај, Па кад се до скора остваре српеке жеље твоје Душа ми тад' ужива ће рај. * Да очи моје виде за чим тп куцаш И душа чезне, не пукни сад! Кад' се оствари жеља за којом куцаш Кад' другчс ннје, ти нукни тад! Тада кажеш Рисну и милим Ришњанима, с Богом! па изјашем уз рисанске стране: путом који на завпјутке води па Леденице. Мени се шћело сат и по док сем стигао на врх стране ђе се бијели црква св. Ннколе, а зд])ав пјешак може изаћи прије сата. Починуо сам у парохпјском стану код свог собрата г. Пахомпја Кончаревића, администратора леденичке парохије, н намјесника у мом манастиру .