Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6 II 7

Одма сам легао на постељу, јер ми је одмор бно са свим нуждан. Паз?§мије скинуо с коња стварчице које сам са собом понио; и пошто је из бисага извадио посластпце које су ми Митар Перов Суботик и његова добра супруга Анђа, спремили, поврати Митру, коња, ког ми је на у слугу ставио. Ја сам дуго н дуго кашљао и од муке отирао зној са тамнога чела. Он је стајао поред мене, и зној ми са чеда отирао више од једног сата. За то вријеме његово лицс изгледаше тужније од јесенскпје ноћи; страх да мн болове не позлиједи суетегао му сузе у заблисталим очима, као облак ког разгони свјежи зефир. плаво небо, кад пријети несносном даждом, да не полије напојену земљу! Кад сам се од кашља умирио он мн је читао најновије стварчице из најновији листова што сам са собом понио. Кад их је с коња скинуо ставио их на асталчић, на ком бјеше рпа старији листова а именом „Српског Гласа", „Јавора" „Босанске Виле" „Школског листа" Нове Зете" „Просвјете" „Гласа Истине" „Гласа Црногорца" и другп, што сам му нрије на прочитање слао, па тражећи нове, које међу овим метнуо, напђе на Глас Црногорца, број 8. о. г. Одма новнка: „А, ево онај број „Гласа Црногорца" у ком се налази она лијепа пјесмица 1'адоја Рогановића, „Поглед с Прилипа", што је теби носветпо. Сјећам се, да си ми једном у манастиру рекао, да те на њу, незнам с чега, посјетим." — „Ти си мс, ако добро памтим, до сад неколико пут потсјећао," одговорим, па иза кратко иочивке замолим: да ми је прочита. Пошто је прочитао хвалећи је, ја му рекнем, да ћу му диктирати да нешто пише. Он се бојао да ће мп опет навалитн кашаљ па се сустезао, али најпослије пристане, и ја повикнем; „Пиши!" 11 он стане писати: „Од поздрав г. Радоју Рогановићу, српском пјеснику." „Чцј ме! Е ме други разумјети неИе! ^Змај Јован. и Сјај трепећи звпјезда изчезава И блиједог мјесеца сјај, Пјесма славуја зору навјештава А мрачне ноћи крај . . . -*

Стр. 289 Сунце се сјаје а куд око гледне Милина свуд на сваки крај,. . У раскошној срећи Србин се купа К'о анђео у Божји рај! Ал' у ]еку среће навуче с' облак Страшилом неба постаде тад',... А из њега пуче гром силан и јак На Срба, к'о туча на сад! •х- * Оста Србу спомен оста н слава, Све друго замјени тешки јад, Али оста и што га подржава,

Остала му не преварна над. Па не тужи не туж' пјесниче драг, Кога Бог кара томе је и благ ! „Ни слова даље!" иовиче ПазГомије, бацив неро из руке. Мене сиопао кашалз па се ои наљутио. „II нетреба!' - једва му одговорим. Пошто ме кашаљ иопустио Пахомије настави: „Ти ппшеш пјесме и бесједе, па их гориш!" „То јс некад било!" благо му одговорим. Он осјече: „Није давно! Шћио си да на твојим очима у Марту, кад си на смрти био болестан, изгоримо онако снлан рукопие пунан родољубнн пјесама п бесједг: од којих су ми многе при читању, очи сузама напуниле. Тп си добар али нс могу да чујем незаслужену хвалу ! одговорим н послије кратке почнвке наставим I што сам тако шћио пмао сам свога разлога! Каквога? Хитро уппта. Пошто ннје помагало околишање, одговорим да га задовољим: „Кад хоћеш, а ти чуј! Родољубни занос одвео ме на лагани крили да на окејану чистоће нсперем нечистоћу ума и мисли: да у бурне таласе утопим мутнс таласе савјестп, и мрежу са умни очију, и да се онда тамо наппјем на нзвору из кога изв п ре мудрост п знање, на да се такав винем на иространо поље на комс неуморно раде српски књижевнпцп п пјесници онако: како ће их света црква благосивати, историја велнчати, а беемртпост цјеливатп.- Али ја тек што ногледао у окејан, номислио, да сам сиреман ући у то поље: као што бјеше пророк Мојсија спрсман чистоћом да на Синају види лице за чију славу

Б.-Х. ИСТОЧНИК