Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 308

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6 и 7

оним лицима, која су равнодушна спрам вјерских питања, могла показати велика социјална и нолитичка важност католиче реформе, нужно је да се у свима градовима француске установе комитети (одбори) пропаганде, тако, да нсти комитети непрестано буду у тијесној свези с централннм камнтетом у Паризу. Ми живо молимо француске католике, да помогну уредитп прве комитете и зборове, и да о истима саставе јавне реферате, не били се тијем брзо постигли резултати, ма и онакви, као што су резултати старокатолика у Бечу, гдје их има већ око 25.000. ♦ Програм, кога се морају држати они, који су вољни бити члановима англиканске католичке цркве, дијели се на иет дијелова: 1) „Ми одричемо", говори саставитељ* програма, ..догмат о непогрешимости папе". То одрицање неопходан је услов (зте срт поп) реформе римске цркве и јединства међу разнпјем гранама хришћанске цркве. Непогрјешивост папе је догмат новог времена, кога није било у нашим катихизисима до 1870. год. и који је плод сабора не васељенског и не слободног." 2) „Ми захтијевамо, да епископе бира клир и вијерни народ. .V првпм вијекојнма хришћанства билн су такви нзбори у крјепости, те су цркви давали служитеље највише достојне свога позива, просвијећене н уплнвне људе. Избори у осталом неће бити без контроле. Изабране ће као и у првим внјековнма, посвећивати други епископи, који ће имати права и обвезу одбити лица не достојна."

чно преетављају; успостављење његово саставни је дио нашег програма." 4) „Слобода ступања духовних лица у брак саставља централну и одређену тачку у реформи. Ми сматрамо целибат као законито, корисно и велико искључење, само под условом, да он буде прави а не привидни, слободан а не обвезан, слободан не само с почетка, него за свагда. Са уништењем обвезног целибата нестало бп страшних злоупотреба, а скопчаних с њим преступа против вјере и морала." 5) „На пошл^етку ми објављујемо слободу и морални значај исповједи. Исус Христос дао је својим Апостолима власт отпуштања гријехова. Та власт опраштарва једно је од најзнатнијих достојанстава католичке цркве. Но не смије се вршити исповијест оруђем понижења исповједника, или оруђем госпоства свештеннка. Нужно је, да потанко исповиједање грнјехова пред свештеником остане слободним и моралним. Потанка исповијед увијек треба да је слободна. Тврда савјест у стању је, вели апостод, испитати саму себе, и опредијелити у свом унутарњем суду сваки гри јех за се, и одлучнти што је корисно или нужпо исказати пред свештеником. Исповијед мора бити још и морална, т. ј. она се не смије прометнути у инквизицију са стране свештеника, ни у лично одрицање исповиј едника. У случајевима, кад потанка исповијед није нужна или ако је не могућа, вјерни ће ирибјећи исповиједи пред Богом потајно V сво!ој савјести, са живом вјером и потпуннм кајањем, и нсповједи јавној, учињеној о БогослужегБу у општим изразима, налазећим се у литургији, и тада ће они јавно од свештеника добити опроштај гријехова." Ево, какав су програм свога рада нацртали нови реформатори римокатолпчке цркве. Збор старокатолика у Бону и Бечу. 20. Маја по н. кал. држан је збор 11. састанка њемачких старокатолика у Бону, ком је присуствовало 58 лица, од којих 23 припадају клнру. Предметом договора бијаше расправљање предложеног синодалним нредставништвом пројекта односно брака и осигурања сирота старокатоличког свештенства. Због неких ствари, нпр. оних, које се тичу материјалног стања (20.000 марака) лица, које намјерава ступати у брак, не могоше чланови синода доћп ни до каквог правог резул-

3) „Богосдужење ће се морати служити на језику свијема разумљивим. Тако је било у првашња времена, јер се је језик латински разумијевао у нашим странама. Но преграда мртвог језика, која се течајем времена међу клиром и пародом појавила, рекао би, образовала је двије засебне цркве, цркву духовних лица, којима су откривене тајне Бнблнје и литургије, н цркву свјетовних лица, које не знају ни тога, што је говорио Христос човјеку у Откривењу, ни тога, о чему човјек моли Бога у молитви. Тај расцјеп хришћанског народа од клира као да би био утврђен на неоснованој прнвилегији кдира — да се он само причешћује крвљу Христовом, премда је Христос рекао: „пшт( ш ша кш ." Причешће иод оба вида има већег значења, него што обп-