Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 406

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Сп. 9 и 10

Го ког' је при освоћен>у звона у селу „Шљпвну' Србадијо мила! Е, ала га сс чисто из дубиие српског срца радујем, кад вас толнко млого, а пз разни села на окупу видпм. Да, Србиие братс, Орпкињо селе — велпм радујем се; —- а п како се не би радовао, кад вам са вагаег поштеног српског чела могу виђети. да је сваког брата Србина и Српкпњу без разлике вјере — некаква особпта радост и вссеље обузела. Е, Србине брате, Српкиљо селе — како да вас и не обузме, кад ћете даиас први пут кроз 502 г. чути у овом убавном српском сеоцету глас, који сваког Србина, Српкпњу и у опште сваког правовијерног Христпјанпна постпче н опомиње на молитву, а то јо онај мплозвучпи глас звона; ког ви мпла Србадијо милошћу Божијом п пожртвовањем вашим набавпстс. Прва су знона постала текар у VI. вијеку, а до тада пије бпло никако звона. Први који је звоно изумио звао се је Иавлин, еппскоп Ноландски. Али мили српски роде с почетка бпјаху звона само но већим и богатијпм градовима. Као што мила Србадпјо и код нас у милој нашој отаџбпни Босни поносној и кршној и јуначкој Херцеговинп случај бијаше, јер од окупације (1. јула 1878. г.) у нас су се на сав мах иоправљала звона, а наравно најнрво по већпм п згоднпјим варошима, а онда по мањим и спромашнијим. Кад пије бпло звона, онда су сс иравовпјернп Христпјанп на молитву сазивали: „трубом", куцањем „чекпћа" и „клепалом," што је код Види „свеску" IV. и V., II. дио од о. г. стр.

*) држао: Петар С. Иванчевић, ери. учитељ. нас Срба Босанаца најуобичајније било, а и сад ћеш клепало готово код сваке св. матере цркве наћи; а тим знаком свагде се великим петком побожни Христијанп на молнтву сазивају. Док нијесмо имали звона, пратилисмо наше мртве до њихове вјечне куће пјесмом : „Алилуја", а с' истом пјесном сезиваше се го> молитву п калуђерице у дјевојачком манастиру у граду Внтлејему. Ми додуше сад' — хвала драгом Богу створитељу цијеле васионе имамо подоста св. храмова и на њима или покрај исти звона; али на жалост већином их слабо похађамо н слабо се обзнремо на милозвучни глас звона, којп нас опомиње н зове на молитву. Шта впше има нас мила Србадпјо и такп, којм иоврх млогог опомињања и свјетовања од стране спештенства пдемо, те буд ■ ашто беглучпмо н радимо пеђелшпм и празничним даном. О Србипе брлте, Српкињо сестро. оканимо се тога. Чувајмо нашу прадједовску српско ирав. вјеру, наше лијспе н красне сриске обичаје, наш српски језик п нашу милу српску народност. А ви титорп ове св. матерс цркве похађајте боље вашу цркву и немојте, да вам ово зг.оно, ког. подигосте, џабе стоји и узалуд вас опомнње и зове па молитву, него нека сваког Србпна п Српкињу увјек п у свако врпјеме његов глас на радосг цара Давнда склонп : „В озкјгмнд - ча о р^кши^-к лиЛ : К1> до.и ^к Готодгн-н пои д(.-ит>." У св. манаст. Го.чионици, 1891. 180.

Просге сриске Прибиљежио: Пеа I. Хвалила се чиста, пречиста дијсва Марпја са свој пјех седам веселијех : „Прва је весслпја Ристово зачеће. Друга је веселија, кад у утроби девет мјесеци носаше. Трећа је веселија, кад се је Рнстос у граду Витлејему родно. Четвртл веселија, кад три цара на пријеклон дођоше и Ристу дар донесоше. Пета

ародие молитве. ,р Ст. Иванчевић. веселија, кад се свему народу објави. Шеста веселија, кад извалн тијело н душу. Седма веселија, кад сврши рај и покој". Ја рекох, изрекох се, кад би се од елавппх Срба-Рпшћана нашао и правовнјерннх Сјшкпп.а, мОјпх седам веселијех почастили три-пут' на даи, три-пут' на ноћ; свога би Риста Сина просила,