Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 438

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11 и 12

И у џампјп Јаничкој мора бити узиданих каменова са старииским записима, јер веле: „шта бпх од тога да знам шта су власи записали". Ја сам дакле нашао да народ спомиње Богумилг, и то да су само кратко вријеме у Босни били, и за времена свешога Саве , а и историја их први пут сиомиње на свршетку XII. вјека. Мала разлика је што је ту и бан Кулин умјешан. По томе народном предању; по историчном слагашу; и по тенденциозним каснијим измишљотинама католичких фратара, ја овако изводим: Еогумили ни четвршину XIII. вјека у Боспи пису мробавили. А то ћу и доказати. Да ли су у првп мах као православни сматрани, и ако су, узрок је што су из сјеверне Македоније преко Србије долазили, и то баш у оно доба спецнфичне Босне, 1190. године, кад су јој се првосвештеницп примитивно дједом називали, а кад су на најнижем стуињу теолошком били. Неразумљиво нам је, од куд тако оригиналан назив арихепискоиски, кад су га Богумили већ затекли, ал по ондашњим односима народним, није баш то име ни нејасно, као што ми у овом помодном вјеку мислимо. Народни дједа није ни мого нико други бити доли изабран и об.л,уб.љен архипастир. Та дједство и обично у породичним задругама дочекати, то је била (а и сад је) част, јер је особито љубљен и поштован од цијеле куће, а дјед цјелога народа бити, то је и част и повјерење и љубав народна. Јел' тако обљубљеног дједу народног још и срећа послужила да буде обљубљениј и међу обљубљенима, мудрији ме1ју мудрима, и иопуларнијн ме|ју популарнима онда је позиван у дворове владаочеве, па признават највећим признањем, доживот-

ним „гостом" владаочевпм и народним. Тако су у Босни награђиванп српски архипастири, љубављу и волењем, и не ограниченим повјерењем и аукторитетом. Такови дједа-госш управљао је као владаоц црквом нз владаочевог двора. 1 ) И да тај назив нису Богумили донијели и да гост нпје био архијереј јеретички, одбијам и са тиме: што се и у Руској историји, при дворовима руским спомиње достојапство госта. којим су дворски свећеници у средњем внјеку одликованн, 2 ) а у Бугарској и дан данас у неким крајевима народ зове епископа дједом. 3 ) Да Богумили нису дуго у ХерцегБосни боравпли п своја дуалистична начела проповједали, репресирам са тим: што од толиких папских конфлаграција ми опст имамо колико-толико сачуваних споменика и старина српских а богумилске ни од заклетве. Неби био логичан кад би се сложио са онима који внчу да су богумилске молитвене књиге све у конфлаграцијама пропале, јер ме збуњује разглашена рукописна књига, у којој се слова нлпшдше штк ^оукм Хкл.1,1 крп-ћн-бнинл 1404. године, а која је нађена у Болоњској библиотеци. У ту књигу иреписао је Хвал хрисшијанин одломке из Новог Занјета, а преписао их је за војводу Хрвоју. Преписао је дакле Нови Завјет који дуалистнчна секта није смјела ни у руке узети, а камо ли да га препише и то са онаком религиозном стрпељивошћу, каку је у марљивој вјештини Хвал-хрисшијанин засвједочио. Је ли дакле и овај једини нађен споменик богомилски, заиста богомилски? Није. То је књига православног српског калуђера, коју су светп оци, и неслутећн В(Ч!Ј)нла Лун||. VI. 560. В. Л1о(кк^ 1809. 3 ) Б ,!ГИр!КН ДЖТ* XXX. ,1862. 2 ) ^[ТрОА.ткг РуЈКИА ШТОрИА. 84.