Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 474

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11 и 12

свога народм све до конца свога живота. Радио би и још али га немила смрт покоси 30. децембра 1847. у 56. години живота му. Овај великан наш борави вјечити санак у краљевини Србији међу нашом браћом у Бнограду код Маркове цркве у Налилули. Браћо! Као потомци и синови наших предака и нашег великана Симе Милутиновића, прослављајући данас стогодишњицу његова рођења, покажпмо се да смо свијесни свога позива; покажимо да ћемо поштеним неуморним и родољубивим радом нашим угушитп ниску себичност ; покажимо да ћемо се достојно одужити аманету нангах отаца и ђедова — наших народних раде ника и мученпка, који свакад приправни н вољни бијаху нрије нзгубити главу него своју огријешити душу, и који у тој цијели све, па и жпвот свој радо жртвоваше на олтар општег добра и на сачување свете вјере и српског имена; покажимо, да нас наши потомци не осуде за немарпост п неумјетност нашу, него да узмогну некада радосно рећи: да смо сваки оно чинили што нам српски и човечански позив, дужности родољубље налагаше; да се сјећају наших дјела и заслуга, као што се ево и ми с поносом сјећамо својих предака и достојно их сдавимо. Стожер и свијетилник, који ће нам освјетљавати стазе правога иута нашег пека нам свијетли наша православиа истинска вјера, срисконародна црква, језик и обичаји наши, јер то нас

од вајкада па до данас одушовљаваше, те се на супрот свакојаким бурним временима, тирјанству и навалама непоколебљиво очувасмо. Од нас наши претци друго ништа нетраже него то: да чувамс) њихове свете аманете; да сложно и братски стунамо путем добра ; да љубимо само оно, што је корисно и по цркву и по народ спасоносно. Радимо сви поштено и сваки посао савјесно; не жалимо труда и колико који може; па гдје се тако ради, гдје се поштен рад и племените тежње ногама не газе; гдје се драговољне жртве на корист народа приносе; гдје раздор и неслога не шире своје гране, гдје се најпрпје зпда, па послије тек руши оно што је трошно — ту је онда народ срећан, и благо се њему и његовој будућности. Овај наш скуп јесте браћо најбоља прнлика да се окријепимо иред сјени нашег великана, да се зближимо, да своје слабости п недостатке исправимо, да се узвисимо у добри.м дјелнма н врлинама а све на понос наше цркве, српског имена, на понос наших предака и нашег великана кога данас славимо и коме из душе и једногласно рецимо и кликнимо: Слава ти Симо МилутимовиЛу и вјечна ти успомена у народу сриском! Слава ти и „в-јсчнаја пам.јат л . Говорио 5. октобра 1891. г. у Сарајеву Ђорђе Петровић. свештеник.

Снрска црква на крају пропасти.

„Суггкж Плло/иникг" илустровани богословски лист, који у Петрограду пзлази, донио је у г 2 н 3 овогодишњем броју свом чланак под горњим насловом, којн вјерно илуструје данашње критично стап е једне од најстарпјнх православних цркви — цркве Сирске. Да би и читаоце овог часоииса са данашњпм жалоспнм стањем номенуте цркве, којој непријатељи иравославља животне жиле свима могућим начинима н средствима поткопавају г , упознао, доносим опо што је главније из тога чланка у српском преводу. Црква Сирска, најстарија је од свију православних цркви; њу основаше сами првоврховни апостоди Петар и Павде. У столици њеној —

Антиохији, најпрнје су се посљедоватељи Христове вјере сгали називати Хришћанима (Дјела ап. XI. 22.); она је породила и васпитала св. свештеномученика Игњатија Богоносца, Јеврема Сирина, Јована Златоуста, Јована Дамаскина, Андрију Крптског и много другпјех оцева н учитеља; она је не само непромијењеном сачувала православну вјеру, но ју је и расиространила међу многијем народима а помоћу својих ревносних чеда: св. Евстатија међу Грузинцима и Черкезима, св. Златоуста међу Готима и Скитпма и т. д. Из ње су византијски императори изабрали првог митроподита Кијевског и васцијеле Русије Михајила. Историја нам велн, да су