Bosansko-Hercegovački Istočnik

(Јтр. 482

Б.-Х. ИСТОЧНИК

за посјету, на по се дпже здравицу пресједнпку срн. мостарске општине г. <Л. Милпћевпћу, говорећи, да је особито сретан да види и заступника црве српске општине херцеговачке. Заступници корпарација као и нојединци захвалише I'. пресједнику за дочек, похвалише његов српски рад, осоколише га и на даљни рад. Свака здравица бијаше задахнута правим српским осјећајем. Пошто се брзојавна чеетитка вриједног варцарског проте г. Ј. Пећанца и чланова општине прочита, наздрави 1Б. 1>. Преосвештенство омладини универзитетској, желећи да буде прави штит п права потпора српског народа. Млади М. Пећанац, правник, обећаје, да ће омладина колико јој год могуће буде радигн за корист свога срнскога народа и захваљује г. Митрополиту што је омогућио оистанак овој српској школи. Још наздравише г. г. Алагић проф. богосл. и Т>. Васиљевић, правнпк, српском учитељу г. Чупићу, истичући важност његове задаће и желећи му срећу. Софра се диже, ал весељу још нема краја. Пред школом свирац свира, коло нгра. Па може ли и бити српско восеље без српскога кола ? Разиграла се Србадија, нема да престане. Стпјшц стоји, на је гледа, па се смјеши. Та и он нема већег задовољетва, него да впди око себе Србадију чилу и веселу. Ал' на жалост вријеме лети не ћа да стане. Па пут се кретати мораш. ОпроСтисмо се с вриједним свештеником и учитељем, те се кренемо према штацији све пјевајући. А весе.Ћу и шали превалисмо и пут до Сарајева. Прошла је слава и весеље, ал' је остало угодно сјећање на те слатке часове. Кад се сједим тих часова, онда представл 3 ам и сликам себи оно вријеме, кад ће се сваки српски свештенпк овако заузети за српску школу, за српску просвјету : Домовина пуна српских школа, српски дух п срнска мисао на ново оживила, српски језик и обичај своје старо право задобилп. Све другим животом дпше — дише. Тада ћемо бити сретни! С. Митрополит СераФим у Чајничу. Дична и заслужна старина хернег. Мптрополпт Серафим од како је постао „глава Херцеговине", кршне војводине св. Саве носјетио је љетос трећи пут наше малено Бајпиче. Као год што је он прошле и иретпошле годпне весело и пскрено свуда иа и овдје дочекиван и праћен био, тако га је на-

род наш са истим ако не и већим жаром љубави п ове године дочекао. Можда пма и величанственијех дочека код других Архијереја, кад овн обилазе Епархије, али да они потичу из чистих и братских срца као што је то код нашег народа рнјеткоет је мислим. Радост народа потпуно је оправдана јер он у старцу Серафиму гледа Архијереја, коме је у иетини стало до среће и блага свога народа и који у народу иде да га као добар духовни Архипастир о свему корисном и лијено поучи. Кад погледамо сјајну слику Серафимову ми се сузнијем оком опоменемо прошлога времена и туђина Архипастира, којима на жалост вјера не бијаше светиња него срество на сваки начин употребљивано само да се што боље материјално обогате, па да то благо у туђ народ одвуку! Кад се_ тако у нас радило народ је страшно патио, али јадан притијешњен са сваке стране морао је и то нодносити. Слава Богу прошла су та времена, јер данас на кормилу наше цркве видимо старог и не поколебивог борца за вјеру и народност нашу, који је због тога много па и шестогодишње тешко африканско заточење поднио! Данас пред собом гледамо учитеља, који је од вазда хтјео и смјео поучити народ свој и словом и дјелом о светињи вјере православне, опомињући га на светп живот славних Немањића, на јунаштво Обилића и на слогу Југовића! Али признајемо, да он у данашњем положају има и доста горкијех часова, јер јасно је, да је са висином ноложаја великих људи и све већа одговорност скоичана, пошто се око њих мотају конци разних ннтереса, који сви у њему хоће да виде свога заступника, па га сад једни к себи вуку и боље стежу, други због тога са више страна подгуркују п стрмоглављују. Истина, св. Саво Немањић био је јак темељац цркве и просвјете у народу српском кога су његовп посљедоватељи за неко вријеме развијали и усавршавали али бурна политичка олујпна, која се на срп. царство просу вијековима је затирала и свијест н вјеру нашу, те се може рећп, да је од тога костур дочекао Митрополита Серафима, да га он месом испуни и оживи. И сам народ данас живо опажа тај свој велики недостатак, па желећи га што прпје подмирити у вите случајева од њега као од свога оца слободно потражује можда п оно, што' му он не може дати. Проникнут Митрополит очинском бригом за напредак п славу своје драге Херцеговине он је и овоа