Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 који је дотле међу осталима свезан био, и сузним очима Богу се молио, кроз плач је са тешким болом у души одговорио : ; ,Нел.уди шта чините?! Да Бог да се живи раснадали; гори сте него икакови скотови на свиј ету! Бог вас убио; да сте проклети". . . . То бијаху посљедње ријечи те невине жртве разбојничке, јер му варвари за свагда затворише уста, па смртним ударцем прекинуше му израз праведног гњева и недопустише да потпуно изговори клетву човјек, који је род свој тако жарко љубио и усудио се у најкритичнијем часу — по опстанак живота свога злодјејима истину у очи казати! И крвљу безазленог створења Божијега покапани зликовци, однесоше пред цркву мртво тијело свештениково и тамо, ај, — тешко је и казати — унаказише мртва мученика, — кожу са њега дерући .... Кад су довршили и тај гнусни чин, онда, ах, онда и саму цркву са четири стра-не огњу предадоше 1 ), па у ватру нагонише невине жртве своје самовоље . . . Та и сувише трагедична игра, одиграна ]е кобног дана: 8. августа 1875. год. . . . — Сјајно је сунашце све већма и већма блиједило, и крило се за облаке густе, само да не буде свиједок немилих и ганутљивих призора; . . . да не гледа неправде, која се врши над невиним народом, . . . да не суши премноге сузе богињи правде! Сакрило се зар, да не гледа зла очима, а оставило у тузи богињу — изгубљене — правде, нека љева потоком жалобнице сузе — Душмани са пакленом радошку наслађиваше се чинећи црно дјело: уништавајући срећу и богомољу онога народа, који их хљебом храњаше! . . . Од те горке невоље и јада И камен би процвилити мор'о! И камен би процвилити морао, али нечовјсчно срце варварско, није се задовољило са тим силним јадима сиротиње раје, већ је и даље ништило, жарило и палило; па одма сутрадан 9. августа претвори се у пламен и лепеничка српска школа, у којој је више година ревносно учитељовао вриједни Србин Никола Којић, садашњи свештеник у селу Кукуљама. Непријатељи *) Са четири стране под кровом сјеном су заналили цркву, те изнутра: натопили су воском свештеничке одежде и бацили их на икоиостас; тако је сва црква изгорила само остадоше четири гола и оиаљена зида.

Стр. 23

бијаху тврдо увјерени, да јеукући парохијалној — што бијаше код цркве — учитељ Којић, повикаше: „Еј учитељу, изиђидер на поље, да се виђамо и за здравље упитамо!" А кад им из пусте куће не би никакова одзива, — јер је учитељ прије два дана одбјегао у Прњавор тада и ту кућу ужегоше, жалећи што нису и учитељу живот одузели! — Тек што је запаљена кућа горјети почела, другови зликовачки доћерају свезана Василију Игњатића, свештеника из, села Папажана, са црном жељом да га туј погубе. Но прије, него што хтједоше своју паклену намјеру извршити, упиташе — са подругљивим тоном — оца Василију: „Попе, ђе ти је црква и школа?? Јели ти болан, жао, што смо их запалили?" — „Како ми неће бити жао; —• нек смо вам ми криви, шта вам. је сагријешила гџрква и школа? и И тај ваљани свештеник би свој одговор оног часа животом платио, да га није света свемогућа промисао избавила из чељусти грозне смрти. Баш у моменту кад се заблиста крвнички мач, на умореном коњу дотрча спахија свсштеников бег . . . и громовитим гласом повика: „ко се усуди мога кмета посјећи, тај ће одма погинути!" Гријешна је задрхтала рука, а мач се је земљи оборио, . . . јер бег бијаше у стању оно учинити што обећа ; а и сами га се разбојнпци бојаху. — Спахија тада са својим људима свештеника Игњатића пошаље кући неповријеђеног, а оним звјеровима у људском облику запријети да га несмију од сад дирати . . . Ја престајем и ако сам у кратко оцртао зулум, што га је подносио невинн народ наш. 1 ) Ја престајем и ако су зулуми и насиља још и даље тлачили сиротињу рају. Само сјећајући се како је тужно и иусто морало изгледати оно згариште, на ком је света црква и школа била; па предочавајући ту дирљиву и врло жалосну пустош, не могу а да зеједно са Змајем не узвикнем и завапим: „Док сретним сунце сјаје Просвјетних свјетова, Наш велик петак траје Пет пуних вјекова. Толико с крста трпи Мученик благ, И крст му ј' јоште мио, Још му је драг. х ) Све ово што сам писао о бјеснилима силеџијским непобитна је истина, јер то су ми причали впше очевидаца.

Б.-Х. ИСТОЧНИК