Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 77

ради тога, да се оцјене плодови покајања. Јер ми не судимо о томе само по једноме времену, него глсдамо на образ тжајанија (пр. 84). А у 74 п^р. исти вели: кад иак ко у тшбројане од нас гријехове ттадне, па се за шим добро.и исаовјешЛу шкаже да се ширавио, шога духовни отац, који

је примио од Бога власт да везује и разрјешава, узевши у обзир чисто кајање исиовједајуЛега се, ако учини милост скрашивши му вријемс еиитимије, неКе заслужавати да се оговара, и осуђује. а Према овоме треба сваки свештеник да поступа по својој савјести и увиђавности. Уред.

Здравица о слави крсног имена. (коју је саставио и говорио Ђорђе Н. Милић, у очи Лучин-дана 1891., за вечером код свога побратима Луке Ј. Опачића. свештеника и надзиратеља протопрезвитерата ирњаворсвог.)

Србадијо, браЛо моја мила! Да говорим, — дужност ми је света, Да наздравим дома домаћину, Да наздравим и да' га поздравим : Скромним низом братинскије рјечи. Кад је тако, ево мене спремна, Да изразим што на срцу лежи; Да се винем у прошлости дане Нашом, српском славом овјенчане. Нама прошлост треба да је мила, Ма да се је с тугом братимила, Требамо је славит и узносит И вовјеки с љоме се поносит! Ил' зар ннсмо ми потомци вјерни Цар Душана и цара Лазара, И Уроша Душанова сина, Зар нас њина не крјепи врлина? Имадосмо владаоца славних, И царева и краљева дичних, Од Немање — па до кнез Лазара Неличпијнх не би господара! У 'но доба — аох златно доба, Српска срећа кад цвала бијаше, Кад нам сунце јасније сијаше, Кад нас слога срцем састављаше, Кад смо срећни и пресрећни били Туђини су нама завидили; А од српског мача и јунаштва Стрепили су душмани проклети! С јунаштвом се слога сједпнила И државу српску раширила, Иа велика и славна бијаше, Српском роду слобода сијаше! То би тако за увјек остало Даровање не би малаксало Нит' би Српство раштркано било,

По широком и бијелом свјету. Ал' зла судба друкчпје је хтјела, Па нам посла издајицу Вука, Господским га опасала пасом, Окити га драгијем камењем Па га засу у силно богатство И још вшне даде му војводство, Те му слава сва бијаше проста, Ал му ни то не бијаше доста; Проклетник је за круном тежио, Не би ли се царем учинио. Црна душа црне мисли снује Своме тасту 'вако поручује : „Ој Лазаре, господару мили, Теби Милош о издаји чини ; Твоме царству ено пропаст спрема, Јунак Милош човјечностн нема !" То изрече издајица клета, С ког трпимо ево пет сто љета; Онда нас је јад и чемер срео, Зао удес зар тако је хтјео: Цар Лазар је Вуку вјеровао, Издајицом Милоша назвао. Јунак Милош трпљет немогаше. Кад га Лазар тако називаше, Већ се диже са два побратима, Каквих мало у свијету има : Иван, Милан, вијерни му друзи, Притекоше Милошевој тузи; И одоше — весела им мајка Прије зоре, прије- бјела дашса; Ај одоше ти у^ори врли, Ти јунаци нигда неумрли, Показаше јуначке деснице, Да нијесу рода издајице ! Херојском се снагом опасали