Bosansko-Hercegovački Istočnik

Отр. 76

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

рих евештеника, који се овог правила још држе и ново брачнике прије вјенчањ испитају да нису у сродству а по том их исповједе и причесте. Пишање: Може ли се вјенчавати послије подне или у вече и ноћу? Р. В. Одговор: Вјенчавање треба извршити по божественој литургији, т. ј. прије подне а никако у друго доба дана или у вече и ноћу (Посљед. биваем. обруч.). — „Дд не д^рзннтт, ннкпкоже ереи под-к ијмкилкок) клзнгк) н нодт! гр^олтт* Е/шртнм.иг, ниКОГО Ж[ К^НЧИТИ ПО ОЕ ^Д^, НИЖЕ КЕЧЕрТх но по рин8 нпчтож! адшијск , ннже : ш<с по кожиткгнои л!т8јпм. п.ги ПОН( П 0 ПрЕД^ГОТОК .ТЖНМ ^-ћ, И Уж! ИСПОК^ДЛНННЈГТу [Уфи^гдд к^нчлгтг" (Крмч. гл. 50). На основу овом II сабор архијерејски у Србији, у правилима за вјенчање под бројем 5-им рекао је ово : „Вјенчање се сврптује из јутра, до пола дана, а не у вече, нити ноћу, — у дркви и V капели. а не у дому, осим кад архијереј одобри (Сион 1875. страпа 167). Питање: Мозке ли се причестити убица, ношто је издржао казап, који му је грађанеки еуд одредио ? С. Д. II. Одговор: „Убица је вели Василпје велики (пр. 43), ко нанесе ближњему смртни ударац, било да је он први ударио, било да се светио." Убиство се у опште дијели на хотимично и нехотимично п много је разлике међу једнијем и другијем (Вас. вел. пр. 8. и 11.); средства су пак разна, којима се убиство извести може (проч. Вас. вел. пр. 28. 11. 33. 52. 56. 57. ап. пр. 66; Григ. Н. пр. 5; Трул. саб. пр. 91; Анк. саб. пр. 21. 22. 23.). Убиство се казни са одлучењем од причешћа или од заједничке молитве на неко вријеме, које владика или свештеник може смањити или увећати према приликама и начину кајања грјешникова (Вас. вел. 54.). По св. писму и учењу црквених отаца пријеступника треба казннти: једно за то, да и други имају страх (I. Тим. 5. 20.), а друго за то, што треба узрок гријеха искоријенити (Авг. у књ. о догм. цркв. гл. 54.), п што нико, које неваљала срца, не може примити хљеба, јер ће пострадати, као и Јуда што је пострадао (Злат. у бесједи 83. на Матеј а.) Валсамон говори у тумачењу 66. апостолског правила, да се душевне ране боље лијече црквенијем лијеком, него ли грађанекијем (в. ир. моск.

св. I. стр. 143). Али по ријечима ев. Ппема, не треба два пута казнити за један пријеступ (прор. Наума 1. 9.) Аристен завршује своје тумачење на правило апостолско 25. овако: двострука је казан сасвијем иротивна ч.овјекољубљу. " Осим овога види се и из неких правила, да еу се патње људи у тамиици узпмале особито у обзир (н. пр. Петр. ал. ир. 1. 2.). — У књизи о дужностима парохијалних свештеника § .108. ето-ји: 11 штем еиитемија није задовољење Богу — јср је Христос задовољио ЈВога Оца за гријехе људске својом жртвом (Јевр. 10. 14.) — то се може и без епитимије отпустити покајник, ако је од срца и с плачем обећао, да се неће никад повратити ка гријеху. У ручној књизи митроп. Михаила етр. 83. пише: „И сабори и св. отци одредили су подробно К93НИ духовне (епитимпје) за различне грјехове. Ове казни састоје се у томе, да ее одредп неко дуже или краће вријеме у течају кога грјешници се не могу причестити, док се за то вријеме по савјету духовника не очисте. На пр. — по правилу св. Василија великог, убица, који учини убиство хотимично, одбија се од причешћа на 20 година (пр. 56.), а убица, који није хотимично учинио убиство, него нехотице, одлучава се на 10 годпна (пр. 57.) и т. д. Овака је строгост због оновремених околности, у којима се налазила црква, била врло потребна п пробитачна зато, што у вријеме идолопоклонпчки п јазически еаблазни и гонења, попуштање могло је чпнитп штету и дати повода да неки одпадају од цркве и да се каљају неваљалством, којс је врло готетно срећи и цјелини цркве. Алн таква неномична строгост, коју за гријехове опредјељују канони собора и отаца не сматра се таквом, да мора без сваке олакшице на сва времена и за све случаје остатп. Него угледајући се на оцеве црквс, који су се примјењавали наравственоме стању кајућега се грјешиика (Григор. Ниск. пр. 2. 3, 4, 5.) обраћали су пажњу и на спољашње његово положење (Вас* вел. пр. 34), па су дали савјет свакоме духовнику, да се не везује за изречена правила, која опредјељују мјере и границе епитимије, као за неизмјене догмате, него у примјени тих правила поглавито имати на уму спасеније душе и поступати благоразумно (VI. 102). Св. Василије вел. иоче.м ]е изложио правила за епитимије, сам овако на крају вели : Све ово пишемо