Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 195

тада нестаје и саме вјере; ње више нема. Ово исто важи и за наду. Кад је човјек постигао оно, чему се надао, кад је осјетио предмет својега надања, тада престаје и сама нада; немаје више у човјеку. За то ап. Павао и говори Јеврејима, да је вјера ^ покде/имјск изк-6ш,жи!, кшј,ж н(кидн/иуук оеличж 5 ! (11, 1). Престаје дакде и вјера и нада, чим човјек добије оно, што је очекивао, чим је видио оно, што му је невидљиво било. Али то исто не моисе се казати за љубав. Љубав баш тада и постаје најјачом, кад добије свој предмет, кад овлада у свему оним, за чим је чезнула. Према оваквом значају љубави, св. писмо је и ставља као највећу између основних христјанских врлина, етавља је првом и једином вјечном врлином, јер је сам Бог љубав, — Бог-к ,1 к > ем еп-т, (I Јов. 4, 8). Ова истина проповиједана је била људима од постанка свијета, јер ју је сам Бог открио људима. Али људи су били залутали у гријеху, и заборавили на божју ријеч, која им је јасно била исказана, заборавили су били и на закон о љубави, као о највећој заповијести. Требало је да се испуне времена (Гал. 4, 4.) требало је, да сиђе сам божји Син на земљу, и да загрјезнудом у гријеху роду људскоме напомене заиовијзст закона о љубави, да освијести човјека. За вријеме земаљског живота Исуса Христа приступи једном к Бзему неки законик питајући Га, какву заповијест .у закон^ треба сматрати за највећу? Ум човјеков, о свачему мудрујући, побркао је био појмове божанскога са човјечанским, и сам је себе помутио био размишљањем само о земаљскоме, само о ономе, што је годило његовом нагону, заборавивши са свпјем на откривену божју ријеч. Ову божју ријеч напоменуо је Исус Христос ономе законику, а среством њега и свему свијету. Возлкжиши, каже му Христос, Гошодл Богл тко!го кскли ирдц^иг ткоилгћ, и К!м> д&1ш10 ткоио, ii к1и0 .ишлио ткоио. С |/л б!'гк пејкла н колмша злпок^дк. ВтОјЈЛА Ж! (10д0бнл 611 : козликиши шкјнинаго тко(го ако гл.л-к !!6[. вг !н0 окок) 3.1пок^дно КИК ЗИКОНЂ И пророцм КИ!АТ^ (Мат. 22, 37—40). Љуби Бога својега, јер је Он Сам љубав, јерје Он највеће и једино аисолутно добро, јер је Он почетак и свршетак евега, извор и први узрок нашега бића, и дакле достојан да Га човјек љуби више него ишта на свијету, да Га љуби свим моћима душе своје. И ово је прва по реду између свију заповијести, а уједно и највећа по

значају и предмету евојему. Друга је заповијест једнака овој : љубп ближњега својега, одмах послије Бога; љуби га као самога себе, јер је он створен по обдичју божјему, као и ти. Ако се стараш о себи, о својему здрављу, о својему напретку, како тјелесном, тако и душевном, јер је то закон живота, то се мораш старати тако исто и о бдижњему својем; и пошто си у свему и по свему једнак њему и заједно с њим имаш да живиш и да радиш за друштвено добро, то мораш гледати, да му не учиниш ништа, што ти неби желио, да он теби учини, и обратно, да му чиниш све оно, што жедиш, да он и теби учини. 0 овим двјема заповиј естима, каже Спаситељ, виси сав закон и пророци. Ово је основа евега, ово је извор све светиње и свега добра; нити има ичега на свијету, што би могдо да ово превиси и да нешто више значи, исто као што ништа нема, што би могло да ово замијени. Прва и главна потреба за свакога човјека јест да позна Бога, Створитеља својега. Ми смо створени по обличју божјему и по природи тежимо да Му се чим више приближимо. Ми поштујемо Бога, као Онога, Који нас је створио, који промишља о нама, Који нас је искупио и спасао, те и воља Бзегова мора да је за нас света. Али не ћемо никада кадри битп да разумјемо праву вољу божју, ако не будемо познавали Бога, ако не будемо имали јасни и правилни појам о Богу. Према томе и потреба за свакога човтека да позна Бога постаје првом и неопходном потребом; а у исто вријеме она је за човјека и толико важном, да упоредо с њом поз| навање себе самога тек ]е подређено. За познати Бога, за изучити св. вјеру има много срестава, I која нам пружа христјанска наука; ади између евију тих срестава има једно, које превазилази сва друга и које је од свију најиоузданије, а којим кад човјек влада сигуран је, да ће најпотпуније доћи до познања Бога. А то је љубав. „ЈБубав је од Бога, и сваки који има љубав, од Бога је рођен, и шзнаје Бога; а који нема љубави, не позна Бога , јер 1е Бог љубав." (I Јов. 4, 7, 8). Ово казује онај апостол, Јован, који је превазишао све другове своје у љубави к Исусу Христу, а који је уједно превазишао остале и у познавању Бога и тајана божјих, с чега је и назван богословом. Човјеге. који тежи да чим потпуиије позна Бога, лако ће доћи до остварења своје тежње, ако има у себи срде, које је спо-