Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 198

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

јанске љубави, и кад би ми сада хтјели враћати мидо за драго, те показнвати несношљивост и са иаше стране, ми би тијем показалн, да нема у нама христјанске љубави; показали би, да смо страстима занесени и да нијисмо прави синови православне цркве. Црква правоелавна имала је спаге, да протустане много тежим навалама, него што су ове; наши стари, правосдавни Срби, знали су одољети много јачим и крућим насртајима на цркву своју, него што су ови садашљи, —• те се надајмо у моћ свете вјере наше, да ће она дати и нама снаге, да се ослободимо ове нове напасти, те да дочекамо, да свак појми, колико му је грепгао, кад дира у светињу православне цркве и вријеђа вјерске осјећаје браће своје. Иамтимо, а добро је да и други памте, да иравославна црква у нашој монархији стоји под заштитом државнога закона, и да под моћним штитништвом витешкога нашега Цара и Краља Франца Јосифа I. светиња ће њена законском снагом свагда очувана бити. А међу тијем, браћо моја, ми не престајмо никада љубити свим срцем нашим и свом душом нашом православну цркву; будимо јој вјерни онако, као што су јој предци наши вјерни били; чувајмо, да се светиње њене ништа свјетовнога не дотакне, а погдавито чувајмо, да ту њену светињу не употребљујемо на прнјелазне сврхе и да иам црква не постане оруђем земаљских рачуна. Преноручујући вам ово, браћо, гдедаћу ја за себе, а настојаћу тако исто и код пастира црквених у овој еиархији, да вам послужимо примјером, како се треба односити према црквп у јавпим пословима, у вршењу уставних права грађанскнх. Ми ћемо имати свагда пред очима узвишеност наше пастирске службе и значај наш, као црквених служитеља и као носилаца мира, те никада нећемо допуститп, да ту сдужбу и тај значај наш употребимо у стварп, које немају посла са духовним значајем цркве. А не ћемо ово чинити, јер смо свјесни, да би тиме хотимичко омадоважили цркву, повриједиди светињу вјере и изневјерили своме позиву. На овај примјер ваших пастира угледајте се. браћо, и ви, те тако исто избјегавајте све, што би могло показати, да у јавним стварима хоћете да употребљујете вјеру, као оруђе за земаљске и тренутне сврхе, да хоћете вјером да се послужите за ствари, које са вјерским осјећајима ништа опћега нити имају, нити смију икада имати. —

Љубећи Бога и свету цркву Његову, ми тпјем не само што нијесмо затворили срце наше за друге иредмете љубави, него на против, оно нам се још шире отвара за све, што је добро и племенито. Ова љубав постаје правилном и јаком управо с тога, што Бога љубимо, јер љубав к Богу води за собом и у свези са собом љубав к онима, који су као и ми од Бога створени, који су као такви достојии особите божје љубави, а то су ближњи наши. „Који не љуби брата својега, кога види, како може љубити Бога, Кога не види?" иита св. Јован богослов (I Јов. 4, 20). И дакле, који хоће да љуби Бога, тај мора љубити ближње своје, јер, иочињући од љубави к ближњему својему, кога види, срце човјеково, које је споеобно да љуби, неопходно ће доћи до љубави к Богу, Кога не впди и Коме ириродно тежи. За то је Исус Христое, одговарајући ономе законику, уз прву заповијеСт о љубави к Богу, додао одмах заповијест о љубави к ближњему, називајући ову другу заповијест 1еднаком ирвој 110 снази. А како ми љубимо ближње наше? Прије него што ће бити предан у руке мучитеља, Исус Хрпстос управио је ученицпма својима опширну поуку о опћем њиховом владању, а између другога казао им је ово: „као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом" (Јов. 13, 34). Онаквом дакле истом љубављу, каквом је Христос љубио ученике своје и сав људски род, таквом љубављу дужни смо и ми да љубимо ближње своје, јер, иродужава божанска поука Христова, „ио том ће сви познати, да сте моји ученици, ако узимате л>убав међу собом" (Јов. 13, 35). А каква је бида Христова љубав наспрам својих ученика и свега људскога рода, показада је крсна смрт, коју је он драговољно претрпио. Осврћући се на ово, исти богослов пише христјанима Мале Азије: „По том познасмо љубав, што је Он душу Своју положио за нас, те и ми смо дужни полагати душе за браћу; који дакле има богаства овога свијета, и види брата својега у невољи и затвори срце своје од њега, како стоји тада љубав божја у њему? Чеда моја, немојмо да љубимо ријечју ијезпком, него дјелом и истином" (I. Јов. 3, 16—18). Ето правила за љубав к блпжЕћима: као што је Хрпстос положио душу сдоју за нас, тако и ми морамо то да чинимо за ближње наше, и као што је Он дјелом заевједочио љубав Своју к нама, тако исто и ми морамо