Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 266

Б.-Х. ИСТОЧНИК

ти пророковати могао, да и ако будеш временом добила себи свештеника бољега са здрављем, него што је Бранко био, али ревнијега за цркву своју, а савјеснијег и тачнијег у вршељу елужбе своје свегатеннчке тешко ћеш добити! Упамти добро, да те је Бранко орно и вољно слузкио, док је год мицати могао, а такви су свештеници ријетки: ,,.нноз1н г8тн зкднн, лшло ж! нзкршш^-н!"

Бранко брате! Последњи пут ево обраћам се још пепелу твоме, и на поласку твом у вјечност велим ти: блажен нек је овај пут, којим је данас пошла душа тноја! Мир нек је пепслу твом, а вјечна нек т.п јс међу нама памјат, амннк! Чспии 2 1. VI. 1892. Ј1. Богдановић.

Бесједа о смрти. При ттгребу Јована МилојевиИа, писара свилајиначког.

Благочасшиви Хрисшијани и тужни аборе! „Гдје су сад толпка царства и престоли сјајнп? Гдје су државе големс и цареви славни? Гдје су сад ти јунаци, некада земљама чудо и страх? Гд је је Цезар, коме се клаљаше Рим? Гдје су војске те, што свнјстом дрмаше овим? !".... Све је то земља, прах и пепео, све то у леденом гробу лежи. Све то отрже смрт и хладни гроб — та општа кућа нае свију самртника; — та несита аждаја свега милог и драгог, свега човјечанства, — она отрже и пригрли у своја ледена наручја. За то је праведно казао Давид : да је човјек као трава у јутру зелена и весела, а у вече сува и увела. Кад помислимо на то; кад погледамо на природу човјечију, која је смрти подложна, онда не можемо друкчије, а да такву горку и жалосну судбину не оплакујемо; јер нам се силом намеће та страшна мисао: да се у нама у тренутку пламеп живота угасити може, да и нас та неумитна смрт у свако доба може скрити и преселити у мрачну дубину земље. Да, тужни зборе, страшна је та емрт, ужасна је а немилостива, јер тек што се човјек роди да живи; да гледа овај диван свијет; да се сласти и љепоте његове наужива и да себи слпка будућност свој у — та неумитна смрт већ му излази на сусрет отвореним чељустима п броји му дане жпвота његовог. „Она има само очи, Ни једнога чула више;

гирсгћ, К(А ПШМТ*, К(А сбн-к". „Све је прах, све је пепео, све је сјенка". Па нит чује нит осјећа, П1то у тузн свјет уздише". Толико вјекова мииуше и људе непрестано занпма мисао п питање: да ли би, и како бп ее могла пзбјећи та катастрофа, која је човјеку памијењена од рођења, али је свагда био јсдан и исти одговор: никако, човјек мора умријети! Смрт, тај вјечни закон у Божијој прнроди не прави изузетка нпгдје. Она не гледана славу и достојапство; на власт и одлпчије, — све она ноеи и обара: цара као и војника; господара као и слугу; богаташа као п еиромаха;. младпћа као и старца; учена као и неучена —све јој се мора покоравати: све јој мора бпти жртва. Оштрац мача њена никога не промаши — мањ ко се није родио. Страшна је смрт. јер је се и Христос плашио, молећи оца свога: „Оче, ако је могуће нека ме мимоиђе ова чаша" (смрт). Али наредбе су Божије најмудрије, најправедније и човјеку најснасоноснпје. Бог Творац тако је наредио и тако мора бити — да се евако тијело врати опет у земљу. од које је н узето, — кро што вели Божија КЊИГа: „КОЗК ј МТНТСА Шр!ГТк К^К ЗММК) АКОЖ! н к-к н А&Х"К козкрдтнт (А Ког^, ИЖ! ДЛДЈ !го". (Ек. 12, 7.). Дакле, као што онојарко сунце тече лагано сноме заходу тако клоне на га нестане; као што се кап воде издигие из океана блиста па нестане ; као што сваКи прољетни цвијетак цвјета, тако нсто и човјек подвргавајући се етрашним, вјечнпм, неумитним и непромјенљивим законима — законпма божијим, које неки називају „при-