Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 463

јер, говораше: „шшо сам тражила, то са.ч и пашла ". — Но све то бјеше узалуд, јер године с дана на дан пролажаху „као крин селни и , а болном чеду њеном ннгдје лијека не нађе, но дође, да и ово срество покуша, та га у бањи неколико дана окупа!!!... Још рече: „крила сам до сада узрок болести моје и дјетета мог, али сада више крити нећу, но ћу свакоме показати, те да знају бар други л.уди од тога чувати се, када ја нијесам у то вјеровала". „Болесна сам дакле ја и дијете моје, зато што смо се са мужом мојим у блиском сроству узели , па нам се сигурно крв измијешала, нечистом постала, и зато јој и лијека нигдје наћи не можемо!" „Ово је — рече та жена — сушта истина, нека ме триста научењака од тог одвраћају и кажу, да је то лаж, ни једноме од њих вјеровати нећу, јер сам се у самом мом животу увјерила, да је овако а никако друкчије". Чувши нзговорене речи ове жене, — дуго сам о њима размишл.ао и дошао до резултата: да су се закони наше свете цркве побрннули не само за спасења душе наше, већ и за одржавање човјечијег здравља и живота; да су се на њих и наши грађански закони угледали, те су за то прописали правило: да се сродна лица не смиј у узимати; — и да нх за то све ваља поштовати, чувати, и по њима се управљати, ако нијесмо ради, да нас они као непослушне заслуженом казном казпе. Истина у горе показаном примјеру кривце земаљски закони нијесу могли казнити за то, што су они од њих праву истину сакрили; али их је опет казнио онај, од кога се ништа сакрити не може. Казнило их је небесно правосуђе. 0, има ли веће казни од ове, него када супрузи (у сродству вјенчани) дуготрајном и непзљечимом болешћу оболу да се вуку што но сељаци веле, „ као ире-

бијена змија и , и још када очнма својим гледа своје јединче накарађено: слијепо и узето у рукама и ногама, а и у свом осталом тијелу. Боље и да га немају, него ли да га оваково очима гледају и муке његове слушају? Заиста веће казни нема, нити је пак горе бити може!!! Браћо свештеници и остали пријатељи народа, који стојите у блиском додиру с њиме! Сјећајте се увијек овог истинитог случаја и очевидног примјера, којих по свој прилици доста има, па сваком приликом одвикавајте од тога оне, који се желе у сродству узети, и докажите им, да је то још и хигијенском науком јасно доказано, да се лица нипошто у сродству не требају узимати, јер отуда произилазе послије разне болести, богаљи и несреће, и подсјећајте их свагда на примјер Н. Н., посјетитељке бање брестовачке, која јавно данас говори и свакога учи, да се ни пошто у сродству узимати не треба, јер ће и он овако обољети као н она, а и пород, кога ће изродити, биће онакарађен, да неће ваљати што 'но ријеч ни Богу ни људима, па ће тада заиста мање невољних људи бити; мање ћемо слијепаца и наказа по варошима сретати и гнушавати нх се и, мање ћемо матера чути, гдје своју живу дјецу оплакују и Богу се непрестано моле, да их час прије са овога свијета пребере, те да муке и невоље њихове више не гледају. Одвраћајмо дакле од овога паству нашу и савјетујмо је, да се ни пошто у сродству не узима, јер је свијет доста широк. да сваки може себи наћи друга, који му ништа род није, како и њу не би постигле пошљедице ове жене, посјетитељке бање брестовачке. Зајечар, 13. јула 1890. год. Прибил>ежио: Милан С. Пантелијћ, свешт. зајечарски.

Освећеље срнско-православне цркве па „Гојаковцу (У протопрезвитерату Тешањском).

у Церовици.

Иоштовани госиодине уредниче! Приликом мога боравка у Сарајеву у августу т. г., стависте мн у дужност да имам описати свечаност освећења новосаграђене цркве у селу Церовици, котару тешањском. И сигурно, када сте ми ово у дужност

сте: да ћу ја бити у стању ову свечаност описати тако, како би се тај опис кроз наш омиљени „Источннк" и јавности предати могао. Али сада када овај опис прочитате видићете, да нијесте имали право, што сте и мене рачунали у писмене људе. Но што сте се ви у рачуну преварили,