Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 469

какви је ту ред и поредак, какво је то освештање, како би, према томе доцније код својих цркава знали при таковим случајевима уређивати и управљати се. Ево у име Бога од скора у овој години у овом протопрезитерату оствари се и друга свечаност при подизању и освештању звона на 15. августа при парохијалној цркви Височник, којој припада око 90 кућа. Премда нијесам био на тој свечаности, ипак сам могао чути да је доста народа било, и да је прилично реда било. Али, колико би сликао добре стране те свечаности, коју су дотични црквени одбор и надлежни, преч. г. прото сребренички А. Поповић одредили, да на тај дан буде, толико сам науман и хрђаве стране описати, да би их се други у будуће клонили, јер никако није умјесно ни право одређено из више разлога. У овом само протопрезвитерату, (да не идем даље) о Великој Госпојини на више мјеста су велпки иародни зборови код цркви (Сребреница, Кравица, Факовићи, Сасе, Жлијебац и т. д.) а тако исто и код саме њихове цркве је велики збор. Дотични одбор приставши на такво одређење сак је својој цркви тим био на расходу и на раскид, пошто друпг парохијани по својој навици, са својих зборова нијесу могли ни хтјели доћи. Ако их је дјелимично и дошло ту, то много не значи, а већини, која је остала при свом збору, било је жао и што је тако одређено, да не мозке приспјети, и што је сматрала за „грехоту" своју цркву и збор оставити, а на друго мјесто ићи. Па тако велим, да и јест. Даље. Иста та парохија Височник, код своје цркве на тај дан чини велики збор тако, да скоро свп парохијани дођу на молитву и збор, те су такође одборници с протом погријешили што су одредили тај дан за свечаност, због звона, — јер тај би дотични народ и без тога по неку крајцару на црквени тас приложио, а овако исти прилог за оба чина свечаности важи. Зашто не би могао бити другачије, па д* двострук прилог, а цркви приход буде од народа. Да су они, као што нијесу одредили, коју недјељу пли омањи празник за свечаност па би онда исти парохијални народ и опет драге воље дошао, те по неку крајцару приложио, и тијем би други прпход цркви остварили; онда би могуће било и околним парохијанима пз појединих

парохија у много већем броју доћи, те би такође већи приход износио за, благајну црквену, и најпослије што је „најважније" тијем би тај дан узаконпли и установили за будућност, те би поред осталих својих годишњих зборова код цркве још један збор имали, и тако би с' године на годину народ, макар дотични парохијанин сјећао се тога дана и долазио, а цркви се већи приход омогућивао, те на сваки начин било би: корисније, племенитије, и по цркву и народ. Према томе, што није на овако мишљено могло би се рећи да су „само своји". Но не би се толика кривица могла оборпти само на одбор и његова свештеника, јер, по простоти својој нијесу дорасли да боље размисле, колико на преч. г. проту. Овај је требао расудити је ли умјесно оно, што су они хтјели, те да умјесније, ал' опет с одбором одреди, како би му право било, јер та свечаност није свечаност троношења, па да је обвезано, да мора тај дан бити. Тај треба свагда да настоји, колико му је у власти да се не обара опште добро због посебнога, као и овом прилпком, да се већина других зборова не расипају због овога једнога и његове свечаности па користи знатне ни „тамо" ни „амо", т. ј. ни цркви ни народу него њему саму под „добру плату". Тај треба, бар у оваковим приликама, ако не друкчије, да тежи да се у запуштеним сеоским црквама, у којима службе бивају само о великим празницима, да бивају и у друге дане, а да и он може своју цркву оставити на замјенику, којега буде нашао. Овако му сад није изашло за руком, као што и увиђа, али доцкан. Узгред нек је речено и ово: Како пак, ни у којем другом протопрезвитерату ове архидијецезе сарајевске, позитивно могу тврдити, нема мањих парохија као у овом протопрезвитерату (као што су: Крњић од 38 кућа, Жлијебац од 57. Црвица од 50) то онда слиједи да је преч. г. прото дужан В. Пр. конзисторију извјештавати сваком приликом због потребности градње или поправке цркве или набавке звона у једној парохији, која је сужена — малена и најприје питати: да ли ће ова или она парохија по смрти свога садањега пароха моћи послије добити свештеника богослова на толико кућа. Па ако добије какав одговор онда