Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 5

на 754 годину од осн. Рима, то та го- | на 3 годино, и тђатња 1893 година од 1 } одина одговара 4004 ио јеврејском, и 5508 1 ђоња Хржтова' јосшв у сшвари 1890 годипа. годнни од створења свијета ио грчком бро- (Ј руског (иа Ј Јерковног В«кстника) јаи.у година. Права дакле година ро^ења I 2 Поповић Хр 1Стовог иде иред ером дионисијевом I прото.

гнју, коју је донио на земљу Исус Х])истос, снн Божји, п коју су проновиједали евнјету Његови апостолн — прпмио је малени број у Христа вјерујућнх. Пре г ;назначена за сно чонјечанство: „ Шјдше гг.о МДбЧИТе КГА МЛМКИ, Кј)ЕСТ/Мј!е ||\-К К0 ИЛ1А (У)цл н (/ К1 нд и ск/лтдго Д$\*д" (Мат. ХХУПГ, 19) — како говораше Господ, ша.љућн ученике евоје на ироиовијед — она се тек постепено распространила у оваком обпму, у којему се сада налази. Под засганом Христијанства данас стоје разнн паро/и! п националности. Католичанстко, иротестанство,, грчка, руска п англнканска Ц |жна нрестављају собом гране једие пранославио-старо-васељенске 1 фкве. .У области философске мисли прошлог и садашп.ег вијека јављаху се системеч које су се пстицале за пеопходност хрпстијапског прогреса; а неке пак нз њнх издавали су себе за усавршавање његово, нреокренун теологију у фнлософпју. Тако је већ Лоспиг (1781) застуиао идеју апсолутног развића чонјечанства п у рели1ТШЗНОМ сазнању. „Лзуди су прерасли гонораше он — идеалима старо-завјетне цркве п показали су се способнп за приман.е новог занјета. С иочетка су билп

0 Да лп Христпјаиство по г т 1,лежи оиштем закопу развића? ако иодлежи, то у каквпм одиошајима? јој"ом открнту христијанску рели- махер је држао Бога за вјечну идеју, а све осгало, по његовом мишљењу, иодлежи развићу. Алп у том одношају особито обраћа на себп иажњу Хегељева система апсолутне идеје, коју он пзноси за христијанског Бога, која је у правом смислу об})а г гила богословље у философију. Тај правац. који се отпочео с Декарта, који говораше: „да чонјек вјерује, треба да буде убијеђен, а да буде убијеђен, треба мнслити", нзбијао је на ионршину не само у философији и реалној науцн, но је он пустио дубоко корјење своје у све појаве духонног и религиозног живога читавог образованог свијета. Људи строго научне мислп ие могу отказати разуму у области вјере. Убнља у људи од науке тежња односити се к свему са знањем, разумно, сваку истину поставити за предмет своје живе мисли и престављатн је под извјесном научном формом — саставља унутрашњу неопходну потребу духа њихова, тако, да, ако што-год они примају за нстпну, то не другчнје, већ под тим условом. И мн немамо никаквог права, да им се противимо у тако законитом захтијевању разума. Они имају за себе и историју христнјанске цркве с 1веним открићем божанственога открића и

младенци, а за тнм су посталп младићн, научна размншљања. Ако се проиесемоТ" ио доћи ће перпод самосталности н ста- , у далеко прошло врнјеме ХЈшстпјанске рање ће се Божје прекратптп". Шлепер- I Јфкве, то ћемо впђети свуда печат ра ; -