Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 37

трећи : наука и вјештина хоће ее па готова срећа и т. д. Слијеп је код очију, ко' невиди. да су те све пусте жеље и предпоставке само обмана, јер немаду правога темеља. Могуће је да се то све може постићи, али напретка неби било, јер темељ није чврст. Побомсност, љубав м^ђусобна, то је онај крајеуголни камен, на којему се све и само на њему, може озидати, постигнути и трајно бити; и опет вељу: побожност је чедо љубави. Гојмо љубав то Богом даровано нам ерество, са којим су и са којим ће сви народи папредовати, а без које га су сви пропали што пропадоше. Није ли и наш српеки народ давпо та худа срећа походила, као што неумрлп Нзегуш рече: „Наши Цари закон погазише за пра-

впло лудос изабраше" иа изгубише царство и госпоетво. На хиљаде овакије примјера у нсторији човјештва наилазимо. Јест љубав побожност и ништа више, од тога нам зависи опстанак и напредак, без тога нам предстоји непзбјежна пропаст. Са овпјем поздравом са жељом да га к' срцу примите, са овога еветога мјеста чеетитам вам драга браћо ново љето, просећи од преблагог искупитеља да на вас „наипаче" излије своју Божаетвену љубав „6 .иУж( ко кга к ^ ш е У дм г . гнк ^ Л/иинђ". У Мостару 1893. Говорио у цркви: Христифор Михајловић, игуман парох. у

Данн 1101 I. Као тто је старозавјетна црква имала у годгшп два дана, у које је почпњала Ј одипа грађанска п свештена, тако п хришћапска православна црква пма у годшш два дапа, у које пада почетак црквепе годпне плп тако звапога гшдикта — 1. Септембра, п дан грађапске нове године — 1. Јануара. Од памтпвпјека јесеп је бпла почетком пове годпне. Основ почетку године у "јесеп налазп се од части у самој природи и важиијпм догаЈјајима цркве старозавјетне и хрпшћапске. Упућпвање природе впди се у том. што се свршетком л>ета обично свршује жетва п годншњи пословп (ИзлХХШ, 16.). По спреми плодова, као по постпгнућу цнје.вп п])иродине и цпјељп обрађивања земље, наступа нови обрт у дјелима п новнм надама па будуће врпЈеме. Сагласно с таким течајем нрнроде именнто је седми мјесец (Септембар) бно иочетком нове године у најстарнјега народа — народа јеврејскога (Мзл. XXIII,

е годпие. О 16.) н других старпх народа. Мјесец Септембар је н у хрпшћанској цркви био особито знамепит. У нрви дан седмога мјесеца, кад су у старом завјету празновали ново љето, Исус Хрпстос, дошавши у Назарет, гдје је био васпитан, и по обичају ушавши у дан суботни у синагогу, јавно рече: „Дух јв Гсиодњи на Мвни, јер Мв Он тмаза, дајављам добрв гласовс сиромасима, и иосла Мс да -исцајелгш рањснв у срцу, да ироиовијсдам сужњима да Ке се ослободиши, елијемима да Ће ирозрјвти, да одиустим измучене на слободу, да огласим иовољну годину Госиодњу (Исаије ћХ1, 1. 2.). Сад се јв исиуиило иисмо ово, којч чусте. (Лука IV, 18.19.—21.), За спомен тогасвештенога догађаја. а тако исто и за успомепу славне побједе, коју је у 312. години, послнје дуготрајне борбе. хрпшћанска вјера, при заштнтнпку свом равноапостолном цару Константнну, одржала над незнабоштвом у лпцу побјеђеиога Максеццпја н зацарила се у свпјету у лнцу цара Константина, св, (>цп нрвога васељенскога Саборх