Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 50

б.-х . иеточник

Св 1 и 2

истините, на христовој и апостолској ироповиједи чврсто засноване, и вјерне учењу, сталне и ничим неогријешене посвудне цркве, — цркве источноправоссавне. те једине вјерне чуварке истпните науке христове. У исто доба, да у служби православља, послужим часно и поштено и српскоме народу из којега сам поникао, по примјеру старијех духовника — српскијех попа, који „што говорише ином, и сами својим потврђиваше чпном", и чијп дани живота, по претуреним мукама и патничком животу, бијаху равни данима живота св. ап. Павла, како га описује у посланици својој Коринћанима упућеној, у којој вели: „До овога часа гладујемо, и трпимо жеђу, голотињу и муке, и потуцамо се. И трудимо се радећи својијем рукама. Кад нас псују, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо ; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметиште свијета по коЈему сви газе до сад" (I. Кор. 4., 11, 12, 13.). Овакав бијагае жпвот н наших старих свештеника, који: гладни и жедни, голи и боси, у страху за живот свој и паству своју — бијаху:сити и опијевп, моћни и храбрп: Духом светим, љубављу према својој светој вјери православној и народности српској, па зато са успјехом и вршише часно и поштено своју свету службу у христовој цркви и својем српском народу.... Јеет, часно су служили, поштено су живили, љубили су вјерЈ отаца, љубили су народ свој, љубили су домовину своју; били су вазда готови да и живот свој положе за светиње народа својег:.... „За крстчаснип слободу златну" бијаше им дозинка живот*. Чврстоћу у вјери и љубав народу засвједочаваху кроз све доба патња својом јуначком смрћу, пуштајући своје велике душе ово на кбцу, ово на личини, ово под ударцем крвничког ножа, ово под стотинама страшнијех мука, и ни један „нпти писну нити врисну" у мукама за вјеру и Српство, него издисаше са молитвом на уснама за своје стадо, за свој народ, праштајући непријатељу крв своју молитвом за њих, по примјеру великог Учитеља „опрости им Боже, јер не знају шта раде!" Њима дакле а кроза њих Богу силноме, треба да смо захвалнн што смо као Срби, што смо као православни одржали се до данас и доживили, да слободно дижемо храмове свете и да у њима појимо литурђије свете: за покој њиховијех великијех душа; за срећан овдјеаблажен на другом свијету наш живот; да се у топлој молитви молимо за све

који нам добра учинише и храмове подигоше и украсише ; да се молимо за оне, који нас гоне; да у молитви благосиљамо оне, који нас куну ; да ев. бескрвном жртвом молимо опроштење наших гријехова, спасење наших ближњих, не само по вјерп и народности, него свију људи на земљи; чинећи то слободно и јавно, без страха по светињу мјеста, без стрепње за живот и образ свој и својих! Представљајући те узоре врла свештенпчкога живота данас, у овом светом мјесту, мојим умним очима, ја се скрушено поклањам пред величином силе, која тако обилно дјелова у њима. Али уједно ми је и света дужност, да одавајући старим служитељима заслужено и дужно поштовање, уједно се пред лицем цркве свечано завјештам: да ћу цијелог мојег живота, у колико ми душевна и тјелесна слаба снага допуштала буде, настојати и трудити се, да шљедујем њиховијем свештеничкијем и српскијем стопама, како бих се могао показати бар и најмање достојан својег звања: сржко-православног свеште.ника. Хоћу, тако ми Бог помогао и овај часни крст, за истииу којег су толике жртве пале! Јер знам даје: тешко пастиру који се изневјери истини, што нам са крста засија; тешко вођи који напусти свој народ, стадо своје; тешко слузи који не служи у олтару — светиње, духом и истином; тешко томе, чије срце не бије са срцем народа, чија душа није дио душе народне, чија љубав није уередсређена у звању и дужности према Богу и цркви! Није достојан светога лика ни један, којн се примио оваког узвишеног звања, само за то : да му послужи као срество за живот! Није достојан да га зову оцсм, који окрене главу од народа свога и баци се у немар; који се не весели у радости народа свога, који не плаче у тузи и жалости са паством својом, који равнодушно гледа, како му вуци кољу стадо његово, а проклет био онај, који и еам помаже, давајући крвнику нож, да њиме проспе крв јагњету ! Томе ће судити Бог по свједочанству изневјереног крста и аманета св. Саве. Томе би боље било да није ни рођен.!.... Али, хвала Богу, држим да нема и да не може бнти таквих пастира у српском народу. Па затекавши се тако Богу и цркви, да ћу како знао и умио будем вијерно служити олтару божјем, одмах иза тога додајем : да у покорности и послушности прихваћам и ону поуку св. ап. Павла, који