Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

П.-Х. источник

Стр. 83

т. ј. или због оскудице, као што бпва код сиромаха; или због немоћи, као што бива код болесника; или због прптворности, као гато бива код лицемјеријех [(Фарисеја): нема спаге ни важности, која приличи посту; а то зато, што такав пост није пошл.едица од добре воље, него од невоље, или од притворности. Пост се раздјељује на четири частп: на пост духовни; на пост наравствени; на пост природнп, и на пост црквени. Први ПОСТ духовни јесте уздржавање и удаљивање гријехова, по ријечи божијој : „ Таки ли је пост који изабрах да чозјек мучи душу своју један дан? да савија главу своју као сиша и да стере иода се костријет и иеиео? То ли ~&еш звати иост и дан угодан Госмоду? А није ли ово иост шшо изабрах : да развежеш свезе безбожности , да раздријешиш ремење од бремена, да отиустиги ттлачене, и да изломите сваки ја/рам? Нијв ли да иреламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе ирогнане да уведеги у куЛу ? кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од својега тијела ?" (Исаија гл. 58. ст. 5.—8.) Овакав пост духовни, т. ј. уздржавање од неправде, од свакијех иеваљалијех дјела, јесте опћи за све, и свакога времена. И на саме свијетле празнике^ овакав пост, свак је дужан чувати. Но овдје не ћемо говорити о овакоме посту. Други пост наравствени — морални, — који припада моралу, јесте умјерено употребљавање јела и пића, ради здравља и погатена живота. Такав пост многи и од старијех философа грчких чуваху и сада чувају и „Магометани". Но ћемо ниже о томе посту говорити. ТреЂи пост јестастаствени — прирОДНИ Стако га називаше богословц) јесте: ни мало не јести нити пити. А ово бива

прије причешћа са тијелом и крвљу Хрпстовом А четврти ПОСТ, црквени, јесте: уздржавање од некијех јела по закону и правилима св. цркве. 0 овоме посту је велика расправа у овоме догмату с' противницима поста.... И овај пост бива сваке године четири пута за неко извјесно вријеме, а тако и сриједа и петак сваке недјеље преко године, Друго је пост помјесни, који понекад у некијем предјелима и градовима због неке потребе, као н. пр. у вријеме рата, поста, суше, погибељи, потреса и т. д. завјетује по потреби мјесни пастир. Друго је опет пост опћи, кога чува сва црква; и друго пак пост сопствени, коме се неко упражњава, због себе самога, а ово бива или по некоме обећању (завјетовању), или по заповједи дотичнога духовника. Знање друго. Који су састави поста, или из чега се пост састоји? Ност се састоји из ово троје: времена, количине и својства. Прво се назива временом, т. ј у које доба треба јести. Они, који пошћаху у староме завјету, јођаху само у вече. Тако у књизи Судија читамо: „И н.зиђоше сви синови Израиљеви, и сви људи у Ветиљ, и плакаху, и сједоше пред Господем. и постише тај дан до вечера." У књизи Царева говори се: „Плакаше и постише до вечера за Саулом", а на другоме мјесту истекњиге стоји написано ово: „Кле се Давид, говорећи: ево нека ми учини Господ нећу окусити хљеба нити ишта друго, докле не зађе сунце". То се може видјети и на другим мјестима св. Писма, ушљед чега је јасно,