Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 94

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

разлпка између блуднпка и прељубочинца. Знај, да муж, док је још у браку, кад опћи са другом слободном женом, гријеши блудом, а не прељубочинством; но ако опћн са, женом, која има свога мужа, онда се казни као прељубочинац. А жена, док је још у браку, па опћи с киме било другим, казни се као прељубочиница. А Јустинијанова новела, која је смјештена у 28. књизи, натпису 7. Васидика, говори, да ако је прије и могао један или други супруг, ма на којп начин изазвати развод, јер је муж говорио: жено, ради што хоћеш (Х1 угј ~рсс~г та оа), а жена: мужу, ради што хоћеш (а7Ер ттраттг та аас), но касније бива развод са одјнфнијех разлога. У новели 117. су означени и сами разлози. У осталом, и у стара времена развод није бивао самовољно, него послије судске одлуке, и онај, који је узео жену, која није на тај начин отпуштена, вриједио је као прељубочинац" 1 ). — Као што се види, Валсамон, позивајући се на Василија Великога, а овај на обичај 2 ), прави разлику, кад човјек ожењен опћи са туђом женом у браку, и слободном од брака, или неудатом, и тијем хоће да буде разлика и у казни. Нема сумње, да је већи пријеступ, кад човјек својијем невјерством у браку, вријеђа уједно и своју жену и мужа жене, с којом опћи, и тијем ствара већи неред у породичном и друштвеном животу, алп се свакако мора назвати прељубочинцем према својој жени и онај, који у исто доба оцћи са женом слободном од брака или неудатом, и тијем прави невјеру својој жени. Григорије из Нисе говори у своме 4. правилу: „Подјела гријехова, који постају од похотљивости и сластољубља, слиједећа је: једно се називље прељуба, а друго блуд. А неки, који су још потање ово разабиралп, нађоше, да се и гријех блуда има сматрати прељубом с тога, што један само законити савез постоји, „ жсне са мужем~и мужа са женом и .. . — Анкирскога сабора правило 20. говори: „Чија је жена прељубу учинила, или који је сам прељубу учинио, треба да седам година издржи до потпунога опћења, прелазећи ступње, који томе воде". — — Свети Василије у своме 34. правилу говори: „Жене, које су прељубу учиниле, пак су се, проникнуте побожношћу, саме очитовале, или на други какав начин биле су изобличене, оци наши забранише, да се јавно проносе, 1 ) „Правила", Москва 1876., В&ш. I. 2 ) Вас. Вел. пр. 21., 58. и 59.

да не будемо тијем узроком смрти тих изобличенпх, а наредише, да оне остану ван опћења, док се не испуни вријеме покајања". А у 58. правилу наређује, да онај,који је прељубу учинио, за ттнаесш година буде ван опћења светиња. — Правпло 88. трулскога сабора гласи: „Која оетави мужа свога, пак другоме пође, прељубница је, по светом и божанственом Василију, који је пз пророчанства Јеремина привео слиједеће: Ако постане женом другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него оскврњена, нека се скврни. Тако опет: који држи прељубнпцу, безуман је и нечастив. Ако се дакле дозна, да је оставила мужа без разлога: он је достојан снисхођења, а она казни. А снисхођење састо јаће му у томе, што ће оетати у опћењу с црквом. Али који остави жену, с којом је у законитој свези, пак другу узме, порпјечи Господа, подлежи осуди за прељубу. А од отаца наших односним правилима је установљено, да такови морају за годину дана плакати, двије године слушати, три године припадати, и седме стајати са вјернима, ако су се прп томе са сузама кајали". — Но правила допуштају, да ее смањи казан грјешнику, који се од срца покајао и у владању поправио. Тако сам св. Василије Велики препоручује милости грјешнике, који су кадри сузама својима да дирну срце човјечје, и покажу тако владање, које је достојно милосрђа 3 ). Правило 102. трулскога сабора говори: „Код Бога и код онога, који је примио пастирску службу, сво је старање у томе, да се поврати изгубљена овца, да се лијек пружи оној, која је змијом рањена, те да не удари о стрмине очајања, нити да се одузда на распуштени и нерасудни живот" 1 ). — Правило 5. анкирскога сабора прописује: „Епископи нека имају власт, обзнром на начин обраћања, поступатп и човјекољубивије" 5 ). — Григорије из Нисе између осталога у своме 4. правилу говори: „Безакоње пак, које постаје прељубом или другим врстама нечистоће, као што је прије казано, нека се у свемЈ лијечи оним истим судом, као и пријеступ блуда, само ће се вријеме подвостручити. Треба у осталоме и у овоме погледу узимати у обзир држање онога, коме се лпјек прилаже, на исти начин, као и са онима, који су се занијели билп

8 ) Вас. Вел. пр. 7. и 54.; испор. и 2. пр.

4 ) Испор. тум. Валс. овога правилау „Правилпма" моск.

5 ) Испор. и 21. пр. овога сабора, и саб. картаг. пр. 43