Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 128

На гроб} 7 великог српеког народног добротвора: Драге Памучине.

За Српство си много учинио, Па ти Српство за то благодари; На твом гробу диван помен чипи И мирисни, свети тамјан пали ... Тебе Српство узноси и хвали, Златним пером златна дјела ииже, И вјечно ће да ти благодари И да спомен у грудима диже ... Српчад млада — српске узданпце Узпосе те, хвале име твоје, Сарајево.

И радосно, у свакоме иасу Добротворе! хвале име твоје! Влаго теби — српског рода дико! Влаго теби и у хладном гробу! Твоје име као сунце сјаће Мукотрпном србинскоме роду! И геније, ЕБегош неумрли, Овим р'јечма вијенац окити: „Благо оном ко вавијсж живи, „Имао се рашша и родиши /" М. Милановић.

0 На глае о смрти Василија Живковића, проте паичевачког и пјесника српског*). Сриска вила преко лица Црни вео спушта тио, Кроз плач збори: мога друга Жнвот се је угасио ... Ти умрије мили старче, Ал оста ти успомена, Србин ће се тебе сјећат' Док је земље и камена! Сарајево.

Под земљицом сниваш снове 0 небесим', о вјечпости, А Србин ти гласно збори: „Вјечна т' памјат!", „Бог да т' прости!" И молиће Србин Бога Да ти душа рају оде ... Тамо ће јој лакше бити Сред живота, сред слободе! М. Милановић.

*) Обје ове пјесмице написао сам још подавно, па како сам пх међу рукописе оставио, тако сам на њих и заборавио. Овијех дана нашао сам их међу рукописом својим, и сада их износим на јавност, зато нека ми се опрости. М. Миланови^.

Главии одбор за подизање спомеиика Сими Милутиновићу, Сарајлнје у Сарајеву.

Број 437.

Срби, браћо!

Скоро ће се навршити двије године, од како је овај одбор предузео, да у Сарајеву, у мјесту ро^ења Сима Милутиновића, Сарајлије, иодигне споменик, који ће достојан бити овог српског пјесника, дичног Чубра Чојковића.