Bosansko-Hercegovački Istočnik

Е.-Х. ИСТОЧИИК

Стр. 135

Покојнш: је служпо своју парохију најревносшгје, те је као јеликн родољуб и служитељ олтара Господњег лијепо име оставио. Лака му црна земља и вјечна му памјат!

| Стојко ПоповиЂ, парох вијочсЧнски у прн>аворском протопрезвитерату. Дана 4. фебруара 1893. године преселио се у вјечност. Покојник је рођен 16. ивгуста 1846. Рукоположен је за ђакона и свештеннка 16. и 21. маја 1873. у Бањојлуци од митрополита Паисија. Вјечна му иамјат !

| Никола ЗориЂ, свештеник парохије „Дркоса" у протопрезвитерату летровачком. Након кратког боловања преселио се у вјечност 8. јануара 1893. год. Покојнпк је рођен 9. маја 1833. у селу Пркосу, а рукоположен је у Сарајеву за ђакона и свештеника 1. и 4. децембра 1849. од митрополита Игњатија. Вјечна му памјат !

| Димитрије СтојчевиЂ, богословац III. године.

Преминуо је 8. новембра о. г. у најљепшем цвијету свога живота — у 22. години. Покојник се родио у селу Гор. Жабару, које припада котару Градачком. Основну као и трговачку школу свршио је у Брчком с одличнпм успјехом. Отац његов, покојни Стеван, веома је уважавао свештенички чнн (јер је п сам био свештеник), и цијенио је његов високи, а уједно и тешки положај. Занесен тијем пошаље год. 1887. свога старијег сина Љубомира у рељевску богословију, како би овај по свршетку исте примио на се чин свештенички. Али не би сретан, да то дочека, јер му га кобна смрт баш онда, кад мишљаше да га замијени, истрже из аеговог наручја у најљепшем јеку живота, у 22. години. Грозан бјеше то за њега ударац; али човјек пун наде, знајућп, да је то воља Творчева, не клону духом ; нити изгуби из вида жељену цијељ своју,

него пошаље у богословију у Рељево свога другог сина Димитрија, иа кога полагаше сад сву наду, и за кога мишљаше, да ће му бпти утј еха у његовим старим годинама. — Горка судбина бјеше то за млађаног Димитрија, која мујеподгризала дане његовог живота, јер је од то доба почео непрестано побољевати. Но при свсму томе, ипак није одступио од своје намјере, већјесвом снагом продужио започето дјело, одупирућу се снажно својој болести, те је тако доспио до III. разреда. „О КОИћ горкн ТКОА егтк пл.иатк чмоК^кК /НИјЖО КОЗ иоглкчцУ ПрУ/КТИ ПИфУ!" (Сир. ГЛ. XII. сх. 1.). Кад човјек почне стварати разне планове, кад се лично почне трудити за свој опстанак, кад почне полагати најл>епшу наду на будућност, кад је готов, да замишљену своју цијељ у дјело приведе, кад се осјети, да је доспио до своје мете: — у један се мах залетиш ти, аждајо људс.ка , па га прогуташ, као што нам п сад прогута, изтрже из средине наше нашег нпкад незаборављеног друга Димитрија, коме не даде довршити своју цијељ. Заиста се о теби дивно изразио премудри Сирах, рекавши, да ти је: п веома горка усмомена ", кад се не можеш задовољита са онима, којима дане избројиш, већ прекорачујеш границе. „СО [/шртг, докрк ткои е(тк, чмок-бкН тј>[к8»ц]1Л18..." (Сир. гл. ХИ. сх. 2, Покојник је био даровит и бистрог ума, јер нас је развесељавао свјежином свога духа и ведрином своје млађане душе. Нарави је бпо благе и кротке, а имао је доста лијепих врлина, које су и учиниле, да ће његов спомен у дупш његових другова трајно остати. ЈБсгово Ие име бити записано у књизи — срцу свакога љеговог друга, одакле се неће лако избрисати. При томе бијаше побожан, миро .Ђубив, задахнут правим српским духом; једном ријечи бијаше ријеткост ђачка н њихов идеал. Према претпостављеним бијаше понизан, а према свијем другим љубазан, снисходљив и колегијалан. А што је најзначајније, имађаше то лпјепо својство: „ чврст карактер и дошљсдност. Тијем својим врлинама, које га одлнковаху, бијаше задобио велику љубав, како код ђака, тако и код својих наставника. Колико би користио својим знањем и његовим узорним животом нашем народу, то ће знати они, који га познају.

/