Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 140

В.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

гавран, а излијеће голуб, улази вук, а излази јагње". Цркве су иаше дом праве науке, дом хришћанске просвјете. У св. писму, у молитвама и свештеничкој проповједи, човјек налази све што треба уму његовом, што треба души и срцу његовом. Налази лијек, ако му је ум застранио лажном науком; налази лијек души, ако му је гријесима оптерећена; налази лијек срцу, ако су му га страсти занијеле. Ту је школа, у којој је учитељ сам Вог, и у којој се предаје и неписменима и писменима таква наука, коју свак разумије, а без које не може нико на свијету да буде. Ту вјечна истина и вјечна правда отворепо говори свакоме у лице, не осврћући се на то, да ли је слуша богати или сиромах, господин или тежак, учени или неучени; она уздиже врлину, ма се њом одликовао најсироматпнији слуга, а жигоше порок, ма то био најбогатији господар, који је у порок пао. Само ту, у цркви и нигдје друго, човјеков се ум просвјећује, да може разумјети шта значи: „л.уби и непријатеље своје", шта значи: „не чини другима, што не желиш да други теби учини". Овакав значај храма божјега, свете цркве, добро су разумијевали стари Хришћани, а разумијевали су га добро и претци наши, стари Срби, те су по томе се они и владали наспрам цркве. 8а цара Давида смо видјели, како он није ништа јаче желио, него да може вазда да буде у дому божјем. За Ану пророчицу јеванђеље нам казује, да непрестано стајаше у цркви и служаше Богу дан и ноћ у молитвама. Цар Константин из дубокога поштовања према цркви, већи дио свете службе стојао је у цркви на кољенима. Исто тако и велики цар Теодосије. А за цара Маркијана ље-

тописац нам казује, да није никада једне службе пропустио, и да из великога поштовања према Богу, Који се у цркви хвали и слави, он није никада друкчије у цркву ишао, него пјешице и бег? сваког царскога украса. За вријеме незнабошкога цара Диоклецијана забрањено је било Хритпћанима да се скупљају у цркву. У једноме мјесту на јужној обали средиземнога мора скупио се био кришом повелик број побожнијех Хришћана на недјељну службу у својој цркви. Дознала је за то незнабошка власт, и сви ти Хришћани били су доведени заједно са својијем свештеником у ланцима пред суд. На питање суднја, како су смјели прекршити цараву заповијест, одговорише смјело и гласно, да се у цркви истинитоме Богу служи, да је њихова света дужност сваке недјеље у цркву долазити, јер да би постали преступници, кад не би тога чинили, и да ће то они вазда чинити, ма их и живота стало. Раср^ене судије осудшпе те вијерне Христове слуге, и они сви радосно по^оше на смрт. II ово није једини, него тек један мефу стотинама пјшмјерн, како су некадашњи Хришћани уважавали свете цркве и како су за свету своју дужност сматрали цркви свагда на молитву долазити. Ово су примјери, које нам пружа повјесница опће хришћанске цркве; а једнаке примјере налазимо и у повјесници наше српске цркве. Ја не ћу спомињати ревност славнијех великијех предака нашијех у подизању величанственијех цркава у славу Бога вјечнога и Н>еговијех светијех угодника, ревност, која није била мања од ревности цара Соломуна, кад је подизао јерусалимски храм. Нећу спомињати ни Студеницу ни Жичу, ни Дечане ни Манасију, ни стотине другијех дивнијех споменика, који показују колико су