Bosansko-Hercegovački Istočnik

Ор. Ш

дица је велика радост. На томе првом доласку твоме у ове сиве кршеве као архипастир, простиремо ти гранчице и цвијеће по путу, т. ј. љубав и увјерење, да ћемо сви до пошљедњег издихаиија чувати оно што смо наслиједили од својијех старијех, на име: св. правослввну вјеру, народност, језик и обичаје српске. Л уз то да ћемо бити свагда одани, покорни и послушни својијем претпос.тављенијем властпма и њихове наредбе, које се клоне срећи и благостању нашему, безусловно изврпшвати и њима се повиновати. Љубићемо особито нашу св. матер цркву и просвјетитељку школу, којима ћемо увијек с највећијем одушевљењем и пожртвовањем цритицати и у њима храну духовну и најпоузданије љекарије својијем духовнијем ранама тражити. А за то нам ти, Виеокопреосвећени владико,

Св. 6

подај свога св. благослова, како би тако своје свете хришћанске дужности у прквеном и грађанском животу лакше вршити могли. Буди нам уједно снажан, одважан и смјео на крми великога брода, који ти је Господ повјерио на управу, крманећи ка обади опшге среће, оп ште наде и жеље! Увјеравајући те о свему томе, молимо те још једном: благоелови, владико, овај народ, ову паству твоју ! благословии овај св. наш дом ! благослови стоку нашу и поља наша! А испод онога светог зрака 1 ) глас ти кличе слободних синака: „Живио мили наш владико!" У БилеЛи, 1892. Ђорђе Периновић, свештеник -Ц' надзстратељ. Ј ) Показз т јућ)н: руком на крст црквени.

в.-х. источник

Продава Оигурно је Требиње једно од најстаријих вароши Херцег-Босне. Његову старост тешко је означити, а заиста му је не може нико ни занијекати. Мајков говорећи о Дубровнику у својој „Историји српс.ког народа" и доказујући његову старост, вели: „Сам Епидавар негда сазидаше Грци, по томе га узеше Римљани око времема Јулија Цесара. Држава му је пређе била знатпа: припадаху му земље крај мора више и ниже њега, и неколико градова, међу којима бијаше и Требиње и Молунат" ј 1 ). Иа овога ће свак видјети и сам, колико Требиње засијеца у старост; но куд и камо ће се боље о томе освједочити, но онај који ступи у Требиње и обиђе његову околицу. Ту му не треба историја, ни историчар. Ту ће сам својим рођеним очима гледати и читати из мртвпх споменика, из нијемих рушевпна негдашњу прошлост и славу Требиња; видјеће његову старост, врло дубоку старост !.. Требиње је старо; оно обпљује старинама — многим старинама. О такој једној старини, ево ћу вам причати, а ви о њој судите, како хоћете и знате. Одма ва чаршијом, а једно 200—250 м. од војничког логора, бива на сјеверо-запад, у они') „Истор. срп. нар ", Мајков — Даничић, Биоград, 1876., стр. 196. —

0 >е свеца. јем вртима, гдје су негда поносни бези Омамбеговићи стајали, а данас мали Тичић — циганин, ту су нске старе рушевине. Оне се протежу по цпјелијем вртима, а да им се означи правац и састави план, требало би дугога откопавања, а разумије се и трошка. Данас, кад дођеш ту, једино ћсш впдјети креча и пијеска; цигле полупане и разбацана камења: овдје-ондје комадић зида вирн из земље; коју јаму и гомилу. То ти је све, а сјећа те и каже ти, да је ондје рушевина, да је била некада зграда; а данас је срушена, затрпана. Ова је рушевина, као и још друге, на „Царипама ", гдје је негда силни цар Душан поставио царину и дао је „Дабживу"; на можда ]е отуда и име остало мјесту!.. У овијем рушевинама има једна пећинпца, више налик херцеговачким чатрњама. Разлика је та, да није у земљи. Њезин је иравац од истока западу, или обратно, како ко узме. Само је од запада зид, дочим се од истока слази пећпници, као у неки котао пјешчанпк. Од пстока је и мали пенџерак, или враташца, једва 30 до 35 цм. впсока, а толнко широка. Затвара их дрвени капак. Пећиница је обзидапа и шћемерена, те је опет у томе налик пећи, гдје се хљеб пече. Дуга је до 2 м., а 1 м. широка. У њој су плоче