Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 И 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. зез

изазвале у народу силну одвратност према свему | томе, а босанске банове присилише на то, да иатше сршку цркву и Пашарене , па чак и у Патаре .не прелазе ; како се с тога патаренство толико оснажило, да је за пуна три вијека било господарећом вјером у Босни, дочим православпје и католиштво бијаше туј само трпљено; на пошљетку: како је цар Душан Силни употребио своју јаку силу против те ]ереси, и угушио је, о чему ће ее говорити у II. књизи. * Ето тако се у споменутој I. књизи српеке дрковне историје преставља наш прошли вјерски живот од времена досељења нашег у ове крајеве, па до смрти бана Нинослава. Држећи се западнијех писаца, нарочито др. Рачког и Вј. Клајића, преосвештени је писац пао у исте оне погрјешке, у које и његови аутори, и по моме мишљењу, није вјерно. тачно и потпуно изнио и претставио исти прошли живот наш, као год ни они западни писци, гато се јасно види из многијех противности и празнина у самоме тексту љегове историје ГГремда се из садржаја појединих првашњих параграфа у глави V. даде разабрати свеза тока црковнога живота Босне и Хума, према животу у другијем српеким земљама, то писац ипак није требао пропустити, да у § 35. понови, и поближе означи тај ток, и покаже, како се српска (православна) црква у Босни, осим њеног могућег основања у времену св. солунске браће, развпјала у одношају са ваљевском јадарском митроподијом, или којом западном приморском, нити нас оставити без упуте о том, какови су били њени одношаји за времена грчке владавпне у Босни од год. 1019. до 1180., за тии за владавине краља Бодина, као и њенијех више или мање независних банова у томе времену. Та празнина појачана је још впше тиме, што се тамо не говори скоро ништа о стању цркве под римским руководством од цара Ираклија па до «оначног раздјелеља цркве Христове, и што се почетак „ цркве босанске а ставља тек у пошљедну десетину XII. вијека, и то иза тобожњег Кулиновог прелаза у Богомиле (1191.), док се овамо за поуздано знаде, да је иста црква постојала већ и почетком XII. вијека, па прије Кулина имнла своје епископе Владислава и Милована, од којих се први спомиње око год. 1141., адруги око 1150. 1 ), премда се не може ничим доказати, 4 ) Руварац; Годишњица П. стр. 247.

да је њен почетак везан баш за епископа Владислава, који се сада још држи за првога старјешииу оне цркве, пошто нема података о првашњем коме епископу њеном, али ће касније можда ипак кад год на видјело изићи. Тако је исто голема празнина у привађању првијех епископија у Босни и Хуму (стр. 206.) пошто писац поближе не означује, ко је, кад је, и у ком је смислу те епископије основао, нарочито: да ли су Срби сами те столице основали (у што ја не бих вјеровао) или су то биле старе римске епископије, које су тамо постојале прије пропасти римске владавине у тијем крајевима, и које су иза насталог мира по оној великој сеоби народа наставиле свој рад међу Србима, уз особито благовољење и помоћ грчког цара Ираклија. Тако се тамо још не објашњава право ни то, којој су митрополији када те епископије припадале (требињска епископија амо не спада), а нарочито је велик промах пишчев у томе, што је пропустио, да се потруди у правцу, па да јасно иокаже, да ли су у Босни прије бана Кулина (о Захумљу требало је засебно говорити, пошто у I. периоду не бијаше у заједници с Босном!) биле саме православне, или саме католичке, или пак смјеса и православних и католичкпх епископија, и појединих дружба словенских Богомила, и талијанеких Патарена. А то су све важна историјска питања, на која се у пнтересу читалаца, као и саме науке, овдје у већој мјери обазријети требало. Није моја намјера, да расправљам сада овдје о томе, да ди је, или није правилно и истинито оно становиште, према коме је у очима појединих писаца, и „црква босанска", и сав вјерски живот старе Боене, производ богомилског јеретиштва. То сам у неколико учинио у својој расправи о „цркви босанској", од које је први дио (А) објављен прошле године у „Вили", и од које ће други дио (Б) — ако буде живота и здравља — такође на скоро свијета угледатп. С тога ја и нијееам рад, да побијам сва поједина пишчева извађања са онога гледишта, која заступам у споменутој својој расправи о цркви босанској. Али баш и онда, кад би се узело, да је оно становиште, кога се држи преосвештени писац, у свему правилно, а дотична извађања услијед тога истинита, то се ипак није могуће отети потреби, да се дотични садржај овога дјела у неколико не претресе, пошто имаде у њему