Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. Ч и 8

Б.-Х. ИСТОЧПИК

(Ја*р>. Збб

Булинове, и прије пишчеве богомилске организадије за бана Кулина, услијед чега би морало да отпадне све исиитивање стања „цркве босанске" на јеретичком темељу, како то писац даље особитом дошљедношћу чини. 4. Чудновато је још и оно мјесто, гдје писац на стр. 223. тврди, како је римско настојање, оличено покретањем друге крсташке војне на Босну (1234.-1238.) у толикој мјери огорчило бана Иинослава и народ му, и нагнало пх: п да се још више одрекну римске цркве и придруже источно православњој цркви и . По томе изгледа, да је у Босни ХП1. вијека цвјетало католнчанство, исто тако, као што бијаше и прије Кулина, и бан Нинослав био католик, па се ваљда као такав борио са својим католичким народом против латинске струје, а за одржање српско-словенског језика и писма у цркви, исто тако, као што бијаше и за католика, бана Кулина. Само је али у томе случају чудно, откуд онај народ, који је с Кулином листом оставио католичанство, па прешао у Богомиле, и каеније протјерао ваљда католцка Стефана, а подигао силног приврженика јеретичког Нннослава, сад наједанпут оставља римску цркву и придружује се православију ? ! . . Кад би овај навод пишчев био истинит, и кад би био изведен према ономе напријед изнешеном огромном прелазу народа, властеле и владалаца у јеретиштно, онда би то показивало, да нијесу Ниносављеви католици, већ јеретици прешли у правоелавије. Али би исти пасус пишчевог тврђења могао довести још до сасвим другог суђења, наиме, да су, рецимо, они Кулинови католици год. 1191. прешли не у јеретике, већ у крило православне цркве, кад је оним Ниносављевим прелазом, ако је био католик, јасно означена тежња нашијех етаријех католика народњака (којих је У истини и било), да се, кад не могоше никако наћи гаранције опстанку својег језнка и писма у римској цркви, придруже народној ерпској православној цркви. Овако је можда у старој Босни и бивало, само о томе још нико расправљао није, већ свак потегао ону лаку пусту теорију општег босанског јеретиштва, а извађање нашега писца у овој тачки такођер је врло мутно и неправилно. Па тако исто неће бити правилно ни оно излагање пишчево, гдје се на стр. 227. износи, како су босански банови, ушљед притиска римског, не

| само ,,штитили сриску 1 ) цркву и Латарене, него | чак неки и ирелазили у Патарене и , и како је та патаренска вјера госиодарила у Босни близу три вијека и веЈмна народа ирииидала тој патаренској „тако званој народно-босанској цркви и , а друге двије српске цркве у Босни, — нравославна и рпмокатоличка, — тек су биле само трпљене. 5. Пошто држим, да сам досадашњијем примједбама довољно потврдио основаност мога држања, да садржај упитнијех параграфа нпје тачан ни потпун израз наше вјерске прошлости, то ћу завршити ово моје разгледање, припоменувши овдје још само једну ствар. На крају одјељка о Босни и Хуму (стр. 227.) говори писац, како је цар Душан Силни својом снагом угушио јерешишшво по овијем земљама, а та тврдња никако не одговара правом стању ствари. Душанова окупацпја Босне није дуго трајала, а писац у томе случају стоји у великој противности са самијем собом, кад вели, да је исти цар очистио Босну и Хум од јеретика. По суду и увјеравању западнијех писаца, Боспа и Захумље бијаху баш у XV. вијеку, дакле послије Душана, еминентно богомилеке земље, са главном државном вјером јеретичком, — па пошто се писац чврсто држи тијех аутора у излагању I. периода црковне нам прошлости, то како ће онда моћи одбацити исте Писце, кад буде износио вјерске одношаје ове земље у другој поло^вини XIV. вијека, и нарочито у XV. вијеку. Тај промашај преосвећеног писца заиста је голем, и ја сам врло радознао, како ће се одољети тој големој противности у П. књизи „Историје српске цркве". * * * У осталом, у колико ја схватити и разумјети могу, ово је дјело скроз знанствено наиисано, написано са великијем трудом, широким свестраним погледом и жарком љубављу и пре. даношћу к самој ствари, накићено лаким елогои. пуним топлих осјећаја, а сведено у лијеп и лако прегледан спстем, тако, да би згодно било исто тако за школску употребу на коме духовном заводу, као што је у главноме подесно п за потребе шире читалачке публике. Штампа је крупна, Ј ) Писац није свуда дошљедан у употребљавању израаа: „српска црква". Некад му даје општи интерконФесионжлнн вначај, а некад га употребљава за ознаку православне цркве, као што је н. пр. овдје случај. А то није правилно ни добро, већ или једно, или друго.