Bosansko-Hercegovački Istočnik

бтр. Ш

ЋЛ. ИСТОЧИИМ

.1>уби свјетска уживања, и такови обучавају више тијело него ли дух". За то и каже св. ап. Паиао: „Тјелесно обучаваше мало је корисно, а побожност је корисна много". Али ово не говоримо као да кудимо обучавање тјелесно, којим се тијело смирава и склан.а на покорност духу, него ово говоримо ради тога, што ^аво својијем нзвијањем вара кадикад овакове несмотрене, претварајући се у анђела свијетла, и таковијем обучавањем и умртвљивањем тијела уводи их у хвалисање и мисао лажљиве светости. А кад се унутрашњијем страстима, без обучавања духа, покнаре, обучанајући једино тијело, тада мисле да су побожни и да и други виде њихову побожиост. Ако запиташ: Шта дакле значе Павлове ријечи? одговорићемо: Апостол помиње овђе тјелесно обучавање опијех, који у оно вријеме обично обучаваху тијело кретањем војничкијем, као: борбом, трчањем, скакањем и томе сличнијем подиизима. 0 овоме и на другоме мјесту говори апостол: „Не знате ли да они тпто трче на трку, сви трче, а један добије дар? Тако трчите да добијете. Сваки пак који се бори од свега се уздржава: они дакле да добију распадљив вијенац, а ми нераспадљив (I. Кор. IX. 24. и 25). Апостол Павао, папомињући овакове тјелесне напоне, наставља свога ученика Тимотија к духовном подвигу, т. ј. побожности. Јер каже: обучавање тјелесно мало је корисно, а побожност корисна је много; као да би тијем хтио рећи: Знај, о Тимотије, колико се труде на трцн они, који се упражњавају тјелесном наспитању ради мале користи и плаће. Кад дакле

они тако раде, т. ј. ради мале користи много се тјелесно труде, тнјем више треба теби да се трудиш у побожности и духовнијем подвизима; јер обучавање тјелеспо мало је корисно, а обучавање духовио и напон у побожности доноси сваке користи, као и обећање живота садашњег и будућег, и не добија распадљив него нераспадљив вијенац на небу". Овијем начином горње ријечи апостола Павла тумачи и св. Златоуст у 12. бесједи на прву посланицу Тимотпју у гл. 4. при крају. Дакле, ап. Павао, сравњујући оба напона: тјелесни и духовни, учи, да има много више преимућство духовни пост од тјелесиог; тјелесио обучавање и напон има многе трудове, но нема ништа стварно, т. ј. вјечно, а духовно обучавање и напон има вјечну и обилату плаћу. Слотицање седмо. Фарисеј, који је постио два пута у седмици, није отишао из цркве оправдан. Дакле постози немају никакве користи^ нити наплате од Бога (Лука ХУШ. 11.). Исправљањв огтјех који се сиотичу. Фарисеј није отишао из цркве не оправдан за то, што је постио два пута у седмици, него за то, што се узносаше са својијем добријем дјелима и што друге презираше. За то дакле Господ је оправдао царинара а не Фарисеја, јер он (царинар) бијаше смнрен а Фарисеј горд • дакле није за то, гпто је Фарисеј постио а он није. Господ каже: „Отиде овај (царпник) оправдан кући својој више од оиога (Фарисеја), јер сваки који се сам подиже, понизиће се; а који се понижује подићиће се" (Лука ХУШ. 14.). ке се.)