Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 409

13 Свештеник треба да својијем домом добро управља и да има послушну дјецу са свакијем поштењем. Овим ријечима захтјева св. Дух преко апостола, да би сваки свештеншс ум]ео кућом својом управљати, да би и дјеца његова била поштена и иослушна. Овдје је дужан сваки свештенпк пред очима иматп Илпју старозавјетног првосвештеника, кога је Бог за безакоње његових синова жестоко казнио. и да о себи помисли, да не би и сам жешћој, него ли Илија, казни подпао ово за дом свој, ово за дом Божји, т. ј. за парохијане себи повјерене, које је дужан на пут спасења настављати (I. Цар. гл. 4. ст. 18). Какво пак старање о управљању дома Божијег треба да има онај, који жели у чин свештенпчЕШ ступити, томе апостол прописује, да би над својим домом показао као што и вели: Ако ко не умије својијем домом управљати, како %е се моАи старати за цркву Божију (I. Тим. гл. 3. ст. 5). Из овога се дакле види, да је дужан свештеник како о дому свом, тако и о спасењу својих па- | рохијана особиту бригу имати по оном : Рлз&ин^ јмз&.и^к/ж д8[ЈЉ( [тдди ткојгш, н дл пригтдкиши нрдц! тко( к-к ткои.иг стлдл.и-к (Ирпче Сол. гл. 27. ст. 23). К управљању дома принадлежи да свештеник евоје домаће благонаравију и поштеном животу обучава, да би жена његова, по заповједи апостолској, била поштена, трезвена, благонаравна и вјерна, а дјеца његова добро васпитана; јер говори Златоуст : Кто д^тшг [кои.иг упгг-лмгк кмтн ш.иожетг, клкш . иожјт-к учити др^ги ^-к ? Ово добро управљање иште се од свештеника нарочито за то, да би и у том парохијанима својим добрим прнмјером предходити могао. Ј4. Не новокрштек да се не би надуо, и упао у суд ђавољи. Новокрштен назива се онај човјек, који је средством крштења скоро прешао у вјеру православну; а означава још и таквог Христианина, који у догматима правоелавне вјере нпје довољно наетављен. Но што се тпче ове тачке, кад би дошло до примања у чин таквог лица, о том једино принадлежи архијереју да расуђује н опредјељује. За то се о том ништа више и не напомпње, осим то, што је апостол о гордостн напоменуо, будући и ово прпнадлежи добродјетељима свештеничким, т. ј. да не бп свештеник био горд, но смиреномудар. Апостол ово иште од свештеника, ш>д Тпту пнше: н( ик-б уго-

• жд,1ј51|ј8 (Титу гл. 1 ст. 7), јер самоугодност јесте прави извор гордости. Да не би дакле свештеник овом пороку подлегао, треба свагда да се опомене, да је он служитељ Христов, но Христа кротког и смиреног, да је прејемник апостола, но оних апостола, који су благосиљали оне, који су их укоравали. Овоме додаје се и то, да не би свештеник властно са својим парохијаннма поступао, будући је ово самим Господом нашим Исусом Христом забрањено (Лук. гл. 22. ст. 24—28). 15. Свештеник треба да има и добро свједочанство од онијех који су на пољу, да не би упао у срамоту. Овдје под овом ријечи на пољу разумјевају се иновјерцн и сви други, који у Христа вјерују, и односи се овај израз на она прва времена, кад се Христова црква међу јазичницима и иновјерцима као крин међу трњем налазила. Кад се дакле од лица оног, које је желило у чин ступити, и онда изискивало, да има свједочансто о свом добром владању и честннм наI равима, и то још од људи иновјерних и јазичнпка, то колико више у садашње вријеме дужни су они, који се за чин прпправљају, непорочно и свето живот свој проводпти, да не би код будућих својих парохијана у сумњу пали и у рђавом мнењу били , јер кад се некад јазичком свједочанству вјеровало, то колико ће се више вјеровати свједочанству парохијана. Овим својствима додаје апостол и то, да не би свештеник био дкоазмчж-к . Двојазичан не значи само, кад ко лаже и вара, него и кад ко кога клевета и оговара. Двојазичност односи се и на то, кад би свештеник измишљао нека чуда, и то као појаве Божије народу доказивао, или кад би друга нека празновјерија, јевангелској науци противна, међу парохијанима својим уводио, и то само срамног добптка ради. Овакпм безсавјестним свештеницима, који су лажно пропов)едали и казивали, да је то Бог заповпједио, сам Бог овако грози: Тешко лудијем аророцима који иду за својим духом а ништпа нијесу видјели. Виде шаштину и гашање лажно, иа говоре: Господ кажс, а Господ их није послао, и дају над да Ис се ријсч исиунити. Не виђате ли ташту утвару и не говорите ли лажно гатање? о, опет кажете: Господ рсче-, а ја нс рекох. За то овако вели Господ, Господ: за то што говорите таштину и видите лаж, за то ево мене на вас, говори Госиод,