Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 373

не смије нигда из вида губити не само ове непријатне услове, већ ни све друге, који се могу наћи у животу народњем. На тај начин школа, дјелујући непосредно на масу народа, показаће б«з сумње, свој добротворни уплив на побољшаше и узвишеше религијозно-наравственог живота и цијеле масе народа. 3. Састав вјеронауке као учевнога предмета. Релпгија, као предмет обуке, сачињава цијелу и оптпирну систему различних богословских наука и предмета. Само се по себи разумије, да се све те науке и сви предмети не могу признати неопходннма 8а општу (не специјалну) а тим мање за почетну обуку, јер неки од њих имају специјални карактер, и по самој задаћи својој спадају у специјални посао само извјесних лица; друге, премда и немају тако специјалпога карактера, по свом садржају, не могу ДЈеца ни схватити, ни усвојитн. Од свију богословских предмета морају уНи у круг опште основне обуко, очевидно, само они, који најбоље могу одговорити показаиој општој задаћи, — а та је, да се доввде ученик до иравилиог и разумног одношајаја ирема религији. У број таквих предмета без сумње, мора спадати: A. Катихизис. ■ —- Потреба његова види се најбоље из саме задаће обуке у вјеронауци стога, што та обука мора што прије довести ученике до разумног одиошаја према религији, то мајглавнији посао вјеропаучне обуке сходно њеној цијељи, мора бити упознавање ученика са позитпвним правилама хришћанског вјероучења и наравоучења; та правила и излаже Катихизнс. B. Свеш. Нсшоркја. — Позитнвне нстине хришћансгеог учења имају понајвише историчку основу, без те основе оне се IIе могу ни схватити; дакле, при обуци

у вјеронауци, ради разјашњења теоретичке стране религије, морају се дјеца упознати са свештено-историчким фактима. То чини свеш. историју с једне стране неопходним предметом у основном течају вјеронауке, — а с друге стране, да би то усвојење позитивних истина религије могло имати што живљи карактер, врло је важно, да се ученици у вишем ступњу упознају са живим, очигледним представама у области духовно-нараственога свијета, које бп могле послужити да се побуди срце и тежње у духу религије. Тима представама и може обогатити свеш. историја и тиме дати цијелој обуци вјеронауке упливну снагу не на једини само ум ученика већ и на срце и вољу њнхову В. Уиознавање са богослужењем. Унутрашњи религијозни живот добива неопходним спољашњи израз — у богослужењу и различнпм религијозним обредима. Да разумијемо и ту страну религијознога живота, захтјева то сама суштина религије, која се највише клони сваког формализма п механизма; с тога, тумачење ученицима богослужебне и обредне стране религије, мора са свим природно и неопходно бити саставним дијелом основне обуке у вјеронауци. Г. Молитве. — Од свију облика тсојима се изражава религија, непосредни је облик —- молитва. Она у неколико улази у састав општег богослужења, но у исто је вриЈеме онај јединствени богослужбени облик, који се употребљује код свију пајважппјих околности посебног живота и коју извршују посебна лица. У овом пошљедњем смислу, молитве се могу изучавати као посебни предмет обуке у цијелом саставу вЈ 'еронауке. Изучавањем ових предмета исцрпл.ује се религија у основним и битним цртама са свпју главних страна, по којима