Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 488

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

суда непоЕажу, подразумпјевајући, да, ако никаква законска препрека не буде; но ако се појави каква препрека, то нек доставп свом надлежном архијереју односно духовном суду. Пуштеницу и удовицу, ако су трудне, док се бремена свог неослободе, несмије свештеник вјенчати; но ако је трудноћа неизвјесна, онда пуштенпцу, док непрођу 9 мјесецп од дана развода, а удовицу док непрођу 9 мјесеци од дапа смрти мужевл.еве, песмије вјенчати. Но ако пуштеница и удовица л>екарском свједоџбом докажу, да нијесу трудне, онда свештеник може вјенчати пошто прође 6 мјесеци а прије никако. Дошл.аке, странце и досел.енике, док достовјерно свједочанство непокажу, т. ј. да жена нема мужа на странн нити муж жене, несмије свештеник вјенчати; но вјенчање донде да одложи, док доста вјерно извјешће о том не добије. Тако исто не смије свештеник оваке бракосочетати без дозволе политичке власти. У противном случају, ако би свештеник такве без доста вјерног свједочанства и политичке дозвале вјенчао, највећој казни себе подвргава. Ако би лица с превеликом разликом година узети се хтјели, таква свештеник нек одвраћа од те намјере, и агсо нс би у том успјео, нек јави свом архнјареју и од њега упуство нек очекује.

Лице правовјерно с лицем друге вјере без дозволе архијерејске несмије свештеник вјенчати. Тајну брака несмије свештеник свршити над престарелпма, богаљима, бјесомучнима и с ума сишавшим. 7. Упуство за тајну јелеосвјештања (масла). И прп овој тајни нек објасни свештенпк силу и њено дјејство оном, над којим се она свршава, т. ј. нек му каже, да ће помазање св. јелеом дати изцјелење недуга и одпуштење гријехова само онда, ако истинито вјерује у Исуса Христа и тврдо надање на Њега има, по оним ријечима апостола Јакова: Болујв ли ко међу вама, пвка дозове старјешине црквене, ше нека читају молитву над њим, и нека га пдмажу уљем у име Господње. И молитва вјере помоћи ће болеснику, и тдигнуИе га Гослод; и ако је гријехе учинио, оиросшипему се (гл. б. ст. 14 и 15). Но почем се опроштај гријехова неможе добити без правог кајања, то је дужност свештеничка таквог болног посавјетовати, да се за ову тајну најприје приуготови истннитим кајањем, п кад призна своје гријехове биће разријешен. При том нека га поучн, да се сасвим ослони на вољу Божију, да има пред очима ИсусаХриста посредника нашег спасења, који је себе предао на смрт за наше гријехове и устао из гроба за оправдање наше. ће с в).

Одговор на пптаља „Треба ли у ку^и, одмах чим се сврши крштење свршити и уцрковљење ? Који је при томе отпуст ?" Правило 59. VI. вас. сабора гласп: „ Никако нека св не обавља крштење у молитвено] одаји, што се у куИи налази; него, који желе, да се удосшоје пречистога просвијеЛсња, нека приступаЈу катаоличанским црквама, и шу нека иримају тај дар. А који се зашече, да не чува ово, што ми нарвђујемо, ако је клирик нека се свргне, ако ли је свјешовњак, нека се одлучи 11 '). Овим ираЈ ) Др. //. Милаш. Зборнпк правпла св. апостола, васионских и помјесних сабора и св, отзца, која су нримљена праиославном црквом. ЈКчш Сад 1886. стр. 90,

пз пастпрске праксе. вилом доскочепо је разннм злоупотребама и неправилпостима при свршанашу саме тајне, јер је крштеше у крстилницама стајало под непосредним надзором еппскоиа 2 ). Осим тога, у древности крнггени су већим дијелом одрасли, и то кргптење свршавали су 061 пно сами епископи,па тако је заиста потребио било, да се крсти само у катедралним или саборпим црквама 3 ). Овпме није ипак одлучно заб])ашено, да се баш ни у којем случају не смије 2 ) 1о^НН1>. „ОикП"ћ Ц(()КОК. '->|1К0НрК." Том, II. стр. 449. 3 ) ЈШет, стр. 450,