Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 и И

Б.-Х. ИОТОШШК

бтр. 493

јек пјесмом га величати, тзећ дјелима својим, и то дјелима, која ће и св. Сави годити, дјелнма, кагсва и његова узвишеиа иаука препоручује. Св. Саво је кроз цио живот радио неуморно, а иајвећи откоси његова рада леже на просвјетном пол.у, гдје је настојао, да посије расадиике народне свпјести и поноса, извор морала и просвјсте, а то је цркве и школе. И ми треба да радимо на том пол.у, јер је просвјета данас оно, но чему се оцјењују народи. Што више труда уложимо око нејаке Српчади, коју је и св. Саво највшпе око себе скупљао и за њих се старао, тим ћемо бити напреднији; јер држећи се оне наше српске пословице: „На млађима свијет остаје", његовањем цркве и гоколе одужићемо сс општем

захтјеву човјечанства, одужићемо се дугу, који нам је па врату са стране наше нејачи, која нам довикује ријечима 3. Ј. Ј.: „Има ли већег срама и стида, Већ чеду своме не дати вида?" У то име ја вас, браћо Срби, поздрављам данас са жељом, да на овом мјесту што скорнје угледамо нову школу, гдје ће се у нашој Срнчадн снажити српски дух и будпти народии понос! Амин. У Ттјељини , 14. јануара 1893. године. Говорио: Лазар Д. Марковић, ерпско-православии свештеник.

Опроштај Ваше Високст-реосвештенство! погитована господо наставници и драги моји другови! При пошл.едњем часу нашег дугог друговатћа, пун радостп и одушевљења излазим из средине мојих другова на ово значајно и узвишено мјесто, да проговорпм коју према могућпостп и спреми, коју сам поцрппо у овоме заводу н једином српско-православном расаднику, у овпм крајевима поносне Босне и кршне нам Херцеговине. Али прије свега треба да захвалимо премнлогтивом Творцу, што нас одржа живе и здраве, те дочекасмо овај тренутак велпке радости, радости неизмјерне, коју сви у срцпма својим осјећамо. Сваки од нас данаши.и дан сматра најсретнијим у животу своме; јер с њиме довршујемо своје школовање, стунамо у слободу, — то највеће благо, за којим и бесловесни створови теже. Стварамо идеале и планове будућности своје, у чему опет налазимо највеће задовољство. Но и ако је радост наша велика, недокучиви идеали, — поље будућностн наше, али нпак са овим пошљедним моментом радости спојена је нека туга, која обузима срца и душе наше. Овом приликом кроз наше тијело као да пролазе електричне струје својим магновењем, па показују нам тужан изглед лица, свједоче о сузи, која на оку стоји, готова да низ лице потече. Показују нам шапут усни, као да би саме хтјеле рећи: Негаборави ме друже! Сјети ме се друже! *] Приликом ђачког растанка у 1'ел.еиу 23. ј;

[I ГОВОр*). Ох, ал' је тешко то заиста драга браћо, да послије четверогодишшега нашега друговања, морамо да се растајемо. Друг мора останити свога друга, утјеху евоју, помоћ и наду по ријечпма светога Писма. Прсма томе узалуд велпм жалба, узалуд наши братски уздисаји, узалуд тужан изглед лица и суза на оку; јер вријеме дође да се растајемо и разилазимо по попосној Босни и кршној нам Херцеговини. Дође браћо. оно жел.но очекивано вријеме, које нас оспособи назвати се радницима 11 инограда Господњега, у коме неуморно дању и ноћу треба а и морамо да радимо, па да будемо достојни назвати се Ангелом Господа вседржитеља 1 ) и вијерним слугама Божјега олтара. — достојним учитељима и неуморним раденицима православне српске прквс п народа. При пошљедњем часу нашега заједннчкога борављења на овоме светом мјесту сматрам за врло пријатну и неизоставну дужносТ, обратитн се вама млађи другови моји, са неколпке поучпе ријечи, — које треба да их прнгрлпте и у срца своја усадите, како бп на тај начин прво дошли до жељне вам цијељи. Лер ево шта вели божанственп паш тајноводитељ свети апостол Павле: Слушајше учитеље своје и иокоравајте им се, јер се они старају за душе ваше 2 ). Имајте браћо, на ') Малахија гл. 2. ст. 4. 2 ) Јеврејима гл. 13. ст, 17. I 1893.