Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 492

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

срце, које кује зле мисли, (б) ноге, које брзо трче на зло, (6) лажног свједока, који говори лаж и (7) ко замеће свађу међу браћом". —(Соломун 6. 16—19.) Пазар није стидно за нас, да слушамо којекаке грдље и нсовке ? И, кад се ми не бн осврћалп на то, значило би, да ми одобравамо псовачима, да омаловажавају Бога и истпну... Србину православномкрст је највећо оружје, против непријатеља. Србину је: „крст храшггел. све васионе, красота цркве, дарева утврђеље, апђслпма слава, а ђаволима пропаст"... Па кад се још осврнем на грозну псторију паћеног народа српског, впђећемо, да Србипу, нпје било љенше славо, него ли п ношљедну кап крви пролити: „за крст часни и слободу златну." 11 кад се сјетимо свега, што рекох, коме

Србину неће потећи из ока жалосница? 0, 'оће свакоме, ко срца и душе има. Удружени једном молитвом, једним осјећајем, једним жељама и једном истином, закунимо се благочестивн Хришћани, закунимо се, пред часним крстом, гдје нас еакупљене гледа вјечити Творац, закунимо се, да ћемо од сада боље цоштовати Бога, часни крст и ерпско име.. . Бог ће нам помоћп, часни крст улијеваће нам наде, а Српство ће нас љубитп. Па, кад све то учиннмо, са чистпм срцем поклонпмо се часном крсту и запјевајмо умилну пјесму: „ Крсту Твоме поклањамо се Владико и свелао васкрснуДе Твојв славимо /" Амин. Говорио у Фочи 1893. г. Марко С. Иоповић, учитељ и 1)акон.

Говор иа св. Саву, ири водоосвјештању у сриско-лравославиој основпој школи.

Драги и мили сриски родс! Данас, када по свнма крајевпма, гдје Србин вјере православпе ноетоји — старо и младо, мушкнље и женскиње, одаје заслужну част човјеку —- светитољу, који положи основни камен у зграду српске народне нам просвјете, удари темељ љепшој будућноети српској; данас, када па хиљаде дјеце српске, будућих чувара и браниоца српске народности и вјере нам прадједовске, млађаним жаром. који потиче из невиних срдашца њихових, опојених неизмјерном оданотћу и безграничном љубављу — славе и проелављају спомен — дан годишњи првог учитеља и васпитача народног; дапас, када храмови православни одјекнуше умилпим гласом звона, познвајући нас, да прпступимо скромној молитви, која пам је много умилнпја, много чилија и присгупачпија пријестолу Творчеву, хитећи, да однесе гласе о нашој захвалности данашњем слављеннку св. Сави. Мало нас је Срба, али смо велики. Велпкп смо својом прошлошћу ц неумрлом славом у њој, а велики смо и челичном вол>ом и чврстом надом на сјајнпју будућност ; велики смо евојим народним поносом, и у садашњостц, а о томе свему пајбоље снједочи данашља слава овјенчана скром-

ном пјесмом, Будпи смо, имамо поноса, нијесмо мртви, јер је још међу нама жив у пјесмн н слави св. Саво, спн српскога народа, какав сс није родпо код другнјех народа. У њему впднмо мужа, коме је душа окићена свпм онпм, што човјек врлином назива. Видимо га, гдје оставља бљештави сјај блага и богаства краљевског, те се покрива црном ризом у пустпљи светогорекој, гдје се спреми, да пође у свој мили српски народ, да с њим муку мучн, а радост и жалост дијслп. Пред нашим духовнпм очима трепти он као најузвишенијн прпмјер родољубља, побожноI сти, радиности, труда н екромности. И ми малим бројем, гдје год наша српека ријеч звучи, дигли смо се данас, да се сјетимо тога свог великана, узор човјека, светптеља и учитеља, да поздравпмо пјесмом, која јс једипи очити зпак и срсдство, којнм со људско срце служи, да изнесе своје иекрене осјећаје, — а која је такођер јасни доказ будне свијестц и поноса народног. Али прохујаће и ово неколико часова, које емо носветили у славу свога народног светитеља, изгубиће се и иошљедни звуци наше пјесме у неизмјерном свемиру, а ми ћсмо и опет остати да живимо. И с тога није доста само данас сјећати се нашег св. Саве, већ увијек. Не морамо увц-