Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 и 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 519

Читуља.

Гавро А. Адамови-ћ, парох бабићки у протоирезвитерату ВарцарВакуфском, и бивши парох Корићански. Рођен у Витовљу 13. јула 1834, године.

Овај српски попа и честити пастир свог милог српског народа, послије кратког боловаља од прсобоље промијенио је овај земни свијет и преселио се у вјечност у педесет деветој години старости дне 31. јула 1893- године. На спроводу истог свештеника, чинодјејствовали су четворица свештеника и то: 1Н. Ракита, Ђ. Марјанац и Д. и Н. Адамовић, који су још са многобројним народом покојника и до хладног гроба — код глоговачке цркве — испратили и ту с н>им се за навијек опростили. Покојников 01 ац поп Алекса Адамовпћ српска јуначина, цпјенеки и поштујући науку, даде и свога сина Гавру школовати, те у Травнику сврши основну школу: часловац и месловац, и тим буде оспособљен за чин свештенички; на што б}где рукоположен 19. јула 1854. године за ђакона а сутра дан лицем на св. Илију за свештеника од блаженопочившег митрополита Прокопија. Овај свештеник и ако није свршио Бог зна каквих наука, ал' ипак показао се је као вриједни пастир, раденик и пријатељ свог народа, јер и дању и ноћу трчаше међу свој народ поучавати га и свршавати свештене обреде, неосврћући се на опасност својој глави и животу, као што то бјеше опасност прије окупације. Покојник ако љубљаше с.вој мили српски народ, а заиста и народ је показао у више прилика да је и он њега љубио, а особито онда кад је покојникпремјештен био са парохије Корићанске на парохију Бабићку. Та и при пошљедњем часу, на вјечитом растанку, показаше Србадија парохије Бабићке, да је и међу њима велику љубав уживао, испративши га у онако великом броју, а по повратку са погреба могао си чути, гђе народ међу собом говори: „ никад оваког поиа, ми више добити пе~Кемо; колико их је год било, није ни^један онако сиротињу угледо, као покојни иои Г<лвро и .

| Поред свега покојник је још и велики јуј начина био, у оно вријеме, кад је свак а особито свештеник презао, да га непријатељ несмакне. Много има примјера и случајева о покојниковој одважности и јунаштву, што његови парохијани и сада а особито старци приповиједају ; али не могу их овдје износити због познатих узрока. Он је више пута нападнут бивао од непријатеља ноћу и дању и у путу, кад је обилазио своје парохијане у раштрканим и врлетним селима Корићанске парохије у Травничком протопрезвитерату, но свагда је са крстом и пушком бранио себе а своју паству на сваком мјесту достојно заступао и бранио пред судом и прел арамијама. Покојник је оставио иза себе једног сина Николу,. двије кћери и двоје унучади у приличноме стању. Бог да му души прости и прими у своје царство небесно. Н.

Илија Павловнћ (БабиЂ), парох Омашки у приједорском протопрезвптерату.

Овај служитељ Божијег олтара и старац а можда и између најстарији свештеника у Босанској Крајини, преселио се у вјечност 5 октобра 1893 годпне, послије десето-дневног боловања. Сутра дан 6-га истог мјесеца сахрањено је тјело покојниково у парохијалном гробљу, покрај своје фамилје. Опијело над покојником извршено је од 6 свештеника са дотичним протојерејом а у присуству народа из парохије Омошке. Покојник је рођен у селу Бабићима 8. марта 1817. Рукоположен је за свештеника 5 октобра 1849 од Митрополита Прокопије. Покојник је до 1875. год. по силама своје способности савјесно као пастир и свештеник послужио Богу и срнском народу, у коме је добар глас оставио. Од 1875. године кад му је син рукоположен за свештеника — он је у тишини код своје куће скромно живио. Вјечна му иамјаш и лака му црна земља била. И. 3.