Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

2. Нада, Друга врлина хришћанска — нада уводи нас у живот, не оставља нас до гроба, иде с нама и иза гроба. Један човјек, на смртној постељи, овако говораше пред саму смрт своју: „као дијете био сам увијек весео и срећан, а као младић увијек сам сањао о још већој срећи. У цвијету младости моје испуниле су се моје сањарије: оженио сам се с оном коју сам волио; мени се насмијало и богаство и здравље; имао сам много пријатеља. Но на један пут се судбина промијени. Несретни случај лиши ме богаства, и ја падох у сиротињу; положај мој био је страшан. Пријатељи ме оставише и подсмијеваху ми се; једина нада није ме оставила. Она ме присили да се прихватим посла и да у зноју лица свога заслужујем хљеб и храним породицу. Ја сам био задовол^ан са својом судбином и захваљивао сам Богу. Но Бог посла на мене још једно искушеше, које ми се чинило, да надмашује моју снагу. Ја изгубих вјерна друга и сапутницу живота мојега, драгу мајку дјечице моје. Био сам неутјешим, и сву сам .л.убав усредоточио на милијем малишанима мојима. У њих сам положио сву наду своју, и само ме та нада подржавала и кријепила мој клонули дух. Но и овдје ме сна^е жалост; неумолима смрт отрже ми из загрљаја једно моје дијете за другим. у цвијету младости њихове. Ја остадох самац. И здравље ме поче остављати. Не имадох ни једне особе, ближе срцу, с којом би се поразговорио, одагнао тешку сјету, која ми подгризаше срце моје. Црне мисли гонише ме. Но ја погледах на крст Христов и неки унутрашњи глас рече ми: „није све свршено. већ само једно земаљско". Све је прошло, остала је нада. Осјећам свој скори крај. Крв ми се леди

у жн*тама; дисање бива све краће; слјетлости нестаје у очима... Но у души је мојој свјетлост и утјеха! Нада иде са мном у гроб; она ће ме одвести у вјечност, у невечерњу свјетлост, — к мојијем милима -— у духовни свијет, „гдје нема болести, ни туге, ни уздисања". Он умрије. На лицу његову бијаше израз блаженства. 3. Љубав. „А сад остају: ејера, нада, љубав; ово троје, али је највсЈм међу њима љубав и (I. Кор. 13, 1.). Овако пише св. апостол Павле. Љубав је двојака: према Богу и према ближњему; једна допуњује другу. Није могуће љубити Бога а у исто вријеме мрзити блнжњега, и обратно: не може човјек љубити ближњега а не љубити Бога, који га је створио. 0 љубави према Богу и ближњему, рекао је Спаситељ: „ виси сав закон и иророци". За тијем има љубав природна, обпчна, и љубав висока, савршена. Природном љубави љуби отац и мати своје дијете, а дијете оца и матер; женик своју невјесту, а невјеста женика; дакле има љубав супрушка и породична. Има љубав према отачбини и према својему народу. Но изнад те природне љубави стоји љубав према ближњему, у отате која обухваћа све људе. Образац таке љубави виднмо ми у Исусу Христу, који је пострадао на крсту за све људе и пред саму смрт молио. се за непријатеље своје, који га распеше Веће од ове љубавп није било. То је вјечна, божествена љубав, пред којом се ми у највећој смјерности поклоњамо. Но кад погледамо по свијету, увјеравамо се, да је он лукав; мало је у њему љубави, а ако се кад год и појави, то је више у ријечима него ли на дјелу. А то