Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 Б.-Х.

Христу, довођени су били у циркус, гдје су иа н>их напуштали гладну звјерад: лавове, тигре, хијене, пантере, који наваљиваху на невине и без обране мученике, и прождираху их у сред бијесне крике радости бездушннјех гледаоца. Друге прпвезиваху уз обљевене смолом високе ступове и у вече запаљиваху. Призором такијех живијех „свјетиљака" наслађивагае се у Риму цар Нерон (54.—68, год.). Неке метаху у тешке окове и бацаху у тамницу, гдје умираху од глади и покварена ваздуха. Но ма како да су била жестока мучен.а, ма како да је била велика звјерска огорченост незнабожаца, број вјерних нпје се умаљавао: јављаху се нови и новн исповједници, који неустрашимо исповиједаху Христа, и радосно полагаху живот свој за вјеру у п.ега. И крв тпјех мученика бијаше сјеме повијех ХртиЛаиа. Јевреји и незнабошци видећи, како Хришћанп радо умиру за своју вјеру, зажелише да се упознаду са њом, и упознавши ју, постајаху ревносни приврженици и провједници њезини. Што су већа била мучеша, тпм се је број вјернијех већма умножавао. Г1рви Хришћани са љубављу сабираху кости и друге останке онијех мученика, које прождираху звјерад; као и пенео онијех, који су издахнули на гломачи, и брижљиво сахраљиваху те останке, као мошти, за спомен будућпјем покољењима. На мјестима смрти илп укопа мученика, сабираху се вијерни ноћу на молитву, појаху свете пјесме и примаху свету јевхаристију, а касније су подизали на тијем мјестима и цркве. Прошло је три стотппе година, и вјера Христова оживљавагае све слојеве многобројних народб римскога царства, па ц саме војнике, као и највеће досто-

> Т ШИК Стр. 3 јанственике, који бијаху најближи царскоме пријестолу. Цар Константин Велики, видећи опасност, која пријети од незнабоштва његовом царству, и изненађен знаком крста на небу, прпми кргатеше, и хригаћанска вјера постаде у пространом римском царству државна религија. Сила православне вјере показала се у свом моћном дјеловашу и у народу српском, који се јога у седмом впјеку пресели из своје старе постојбине „бнјеле Србије" или Бојке, у предјеле, у којима и сада под разним предјелним именима живи. Срби примише коначно Христову вјеру тек онда, када се и њима поче јеван^елска наука проповиједати и тумачпти на језику словенском. Покрај свегатених обреда, које Србп примише од Грка, има српскн народ још један црквенонародпи обред, који се зове слава ■ или крсно име — „свего", које сваки Србин у кући својој држи. Овај обред сачувао се из оног времена, кад су Срби одбацпли незнабоштво, па примили вјеру Христову. Па у колико крштење српског народа ннје на један пут свргаено, него се племе по племе крштавало: то је сваки домаћин изабрао себн домаћег патрона (заштитника) опога светитеља, који се тога дана славио, кад се је он са својом породицом покрстио... Ието су тако и многе друге народне обичаје сачували. Тим, што је православна црква освјештала народне обичаје, којима је ударен печат хрпшћански; што је примила у ред светитељскп мужеве из народа, који својим светитељским животом ваљаше цртсви и народу, и напошљетку, што она служи Богу језиком пароднијем: постала је црква не само православна, већ и народна 1 ). : ) Впди о овоме: Историју хрпшћ. цркве од Н. Гр. Живковића, стр. 106. и даље.