Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНКК

Стр. 51

чека, да марвинче поједе сво сијено, него му натрпа од један пут много, а у мар- | винчета је така нарав, да, кад има много, свлачи под ноге. Није ли истина ? А зима се отегла, крма нзашла, истјерати марвннче на поље не може, већ мора да купује снјено, а како је оно горко, вп добро знате. С тога треба да је у свему штедљивост. И многи разумни господари одликују се штедљнвошћу и трезноћом, онц треба да служе за примјер свнма, нарочито млађп треба да се од ших уче. Само, како је речено, штедљивост не треба да се извргне у скупост и лакомост, које не само да нпје врлина, него је гријех и зло. У свему треба да је хришћанска умјереност. 11. Богобојажљивост. Богобојажљивим, а исто тако и наравственим човјеком зовемо ми онога, који се у свима својим дјелима, мислима и ријечима увпјек сјећа, да га непрестано прати свевидеће око Божје, те с тога својим владањем не само није другима на саблазан, већ на против, животом својим, вишим достојанством своје душе, срца и удха улпва својима блнжњима поштовагће, • » као пршчЈер, којн је достојан подражаваша. Дијете зовемо добрпм п богобојажљивим, ако се у свему покорава својијем родитељима и ништа не ради ироти н ј иховој" воаи. Младић и дјевојка зову се богобојажљпвима и иаравственима, ако се они радо моле, усрдно посјећују у свете дапе цркву, чувају невпност и клоне се свега, што забрап.ују Божје заповиједи. Супрузи назнвају се богобојажљнвима, кад живе међусобно у правој љубавн ц супрушкој впјерности, кад свето чувају брачно обећање, не расипају сво-

| ј - ега добра, не пијанчују, не руже се, не | свађају се, живе, штоно ријеч, као једна душа, васпитавајући свој'у дјецу у раду и страху БожЈ - ем. БогобоЈ - ажљива човјека можемо одмах познати по његовијем ријечима, по његовом поштеном животу, по свима његовијем поштенпЈ *ем и разборитијем дјелима. У његовој је кући мир, љубав и слога, он нема непријатеља; сама његова спољашност привлачи с])це свију. Такови људи и биЈ*аху први Хришћани — малоброЈ*но стадо хрпстовијех I служитеља, — усред безбожпога п развратнога пезцабошкога свпјета. Хритћаннн се могао одмах познати по своме животу, владању, својијем ријечима и обичајима, улијевајућп и нехотично уважење свима према себи. У то вријеме, кад су незнабошцц ппјанчовалн и блудно живЈ*ели, а Јудеји мрзпли, ирезирали и варали незнабошце, бпјаху Хршпћанп, у сравњењу с њима, светп, а светима се и називаху. Кад бп иезнабожац или Јевреј рекао: „тако је рекао Хршнћанин," то је већ значило, да је речена ријеч вјерна п стална, на њу се може без икакве сумње ослонпти. Хрпшћанин није умио ни лагати нн дволичпти. Нигда се дн пије богмао, а ннје бнло ни потребно, ]ер су свп знали, да је лаж далеко од уста његовијех, и сви су му вјеровали. Тата Хрпшћанина није нико упахмтпо, а ако су 1гога ма у најмањој крађи ухватили и кривицу му доказали, таЈ* би одмах био искључен на годину дана из друштва Хришћана, а према околностима и на впше, до савршеног поправка. Који су тако искључени због своЈ*ега гријеха, ие могаху ирисуствовати с вијернима при богослужењу, онп могаху стајати у притво[)у скупа са оглашенима (којп се спремаху за кЈ >штење) и одавде мораху се