Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 77

је тешки гријех смијешати иосланство св. Духа од Оца и од Сина: с превјечним исхађењем , јер то происхођење долази само од Оца, тога јединог начела у св. Тројици, п не би се могло нп непосредно ни посредно приписати то вјечно происхођење Сину, а да му се не дометне лично својство Оца, и да се» тиме не наружи сами догмат о лицииа св. Тројице а . У додатку истога одпјељка наводи писац како су све Хришћанске цркве сложне у догмату о једном триличном и једносушном Богу, али да је римска црква додатком „ад од Сина и (Д1шс|ие), наружила догмат о св. Тројици, који је дометак, псникавши у Шпањолској у VII. вијеку, након силног противљења (нарочито у Француској), као и одбацивања самог папе Лава III., посредовањем ЕБемачко-рпмскпх царева усвојен у појединим западним црквама, а у Риму примљен тек почетком XI. вијека; да је англиканска црква примила у наслијеђе тај дотак од своје римске мајке, и покушала га оправдати успоставом Сина као другог начела у св. Тројици доказујући још, да је исти додатак према изрекама црквених отана сложан с преданијем учењем; дочпм је источна црква лахко доказала: „како у Тројици не може бити нпшта другог ■реда и и пошто је својство начела само лично својство Оца, да се не може то својство у никојем реду дати Сину, а да му се не дометне од личности Оца, и тиме не поткона догмат о Тројици, а осим тога, да „истиниски текстови говоре само о посланству св, Духа, а не о његовом вјечном исхођењу 11 . Исти одијељак завршује писац овијем важним ријечима: „Тако је дакле тај додатак у символу, који је створен на запа^ду, не само неправилно и незаконито дјело једне обласне цркве, него још има у себи одлучну заблуду, супротну васељенском вјеровању. Мјесто изналазити и давати тумачење ријечима: {Шосјие, које би могло сачувата догмат о Тројици, боље би било искрено признати: да додатак није православан, и избацити из символа један опасан израз, супротан Божијој ријечи, и истинском предању цркве". У даљијем одијељцима I. дијела изпоси писац истијем оним кратким и језгровитнм, као и свестраним тачним и потпуно научнпм слогом остали садржај васељенског учења, што се односи на поједине чланке символа вјере, а свакоме одијељку додао је односне разлике у учењу I

западнијех цркава, обарајућ основе њиховог извођења и тврдња и доказујућ неоенованост, неоправданост па и саму грјешност њиховог учења и исповиједања. И у томе свом значајном настојању, писац није пропустио, а да не изнесе, и темељитом научном претресу не подвргне све поједине противне моменте у учењу западнијех цркава, од којих је пзнпо заиста велик број, а при сваком члану символа вјере, нли у дотичном опћентијем наслову. Други дио овога дјела, посвећен је моралу православне цркве. Тај дио средио је писац у три одијељка, од којих I. има наслов г оп%а начела и , П Ћ Ђожји иозитивни закони и , а П1. Јеванђелски развитак Божјега закона и . Говорећи у I. одијељку о опћим начелима хришћанског морала, писац утврђује, како је морал правило човјечијих дјела, којих нмаде инстпнктивних (безодговорних) и разложних (одговорних), од којпх се ова пошљедња оснивају на непомућеном разуму и слободној вољи, јер да разум доводи до спознаје природних и позитивних закона (савјест, пропнси,) а слободна воља до складног одношаја у животу и раду човјечијем, а у одношају према истијем законима. Даље означује у чему се састоји суштина доброг дјела и гријеха, порока и врлине, као и мјерило за степен и јачину појединих гријеха у опће; анализира природне законе у човјеку, који сачињавају његову моралну природу; доказује, како изван појма и суштине о Богу не може бити никакова засебног независног морала (како хоће атеисти,) и како су у човјечанству попут физичких закона, од увијек и вазда очевидни још II морални закони, као вјечни законн његове природе, која је производ Творчеве воље, која је по томе дакле узрок и извор тијех закона, а човјечија савјест само одјек његове воље; приводи, како се био помрачно првобптни разум, и воља ослабила. ушљед чега човјек непмађаше потпуне слободе да чпни добро, ради чега Бог, а зарад спасења љуцког, даде позитивне појмове о исшинама (догматски дио откровења), и законе ради управљања вољом. као и окријепљујућу благодат ев. Духа, па тиме васпоставп човјека у његову слободу за истину и добро ; и напослијетку, говорећ о томе, како човјек у погледу морала може бити у двојаком положају и то: или сам о себи бев благодати, или под обдашћу и утјецајем благодати, и на