Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 140

Б.-Х. ИСТОЧНИК

V

Св. 4 и 5

за што и сам синедрион није иризнао њихово свједочанство „једнако" (оОба обто$ '(агј гЈ7 7ј јлартор:« оситт -Марк. XIV, 59). ГЈослије овога било би по закону да отпусте оптуженога, као лице, чија се тужба није доказала тачним свједочанствима, Алп ј како је члановима синедриона, архијерејима, старјешинама и књижевницима да отпусте предмет огорчене злобе своје, кога су одавна у злобним срцима осудили на смрт? У овом критичном часу предсједник синедриона најпослије притиче гријешном средству — клетви, да кроз н>у изнуди сопствено признање Опуженога, и тиме да Га принуди на тобожњи пријеступ т. ј. да учини богохулство измишљено и на тај начин да имају узрок, т. ј. тобоже закониту основу да Га осуде. Првосвештеник није имао права: 1) да остане на сопственом признању Христа Спаситеља тим више 2.) помоћу заклетве. Цнгло признавање пријеступника без доказа свједока не бјеше никако доста за његово осуђење. Законодавство Мојсеја сасвим не зна такове праксе и нигде се не позива на сопствено признавање оптуженога у својству доказанога средства, тим више — намјерног доказа признавајући таковим само доказе свједока. Најпозније равинско право — такођер не зна за ту праксу. „Наш закон", говори Мајмонид, „никога не осу^ује на смрт на основу сопственога признавања". Дакле ћерати на сопствено признање оптуженогаЈ било би са законитог гледишта, неправично (свакако је било да Га пусте, шта више и у случају његовог сопственог признања), а да се добави таково признање помоћу заклетве „Бога живога" било је шта више пријеступно — и јасно свакако. Нити по праву Мојсеовом, ннти по равинском клетва,

која се тражила само у дјелима новчаним, није се никако допуштала у дјелима криминалним по врло тешкнм основима. Велики криминални преступник могаше, за спасење свог живота, да се ријеши дати лажно очитовање, шта више заклетвом," т. ј. да учини нов иреступ, и на тај начин заклетва би га постицала на тај нов пријеступ, не доносећи никатгових других резултата. Еад је Господу Спаситељу нашем било ипак угодно да одговори на ово заклињање познатим сјајиим ријечима, тада је без сумње злобна радост испунила ожучена срца Кајафе и његових другова, — радост, која се јасно и отворено показала лицемјерним ужасом њихових усклика. И одмах изреће се од синедриона предходна смртна пресуда над Христом Спаситељем: „повиненпћ. слиртн". III. Преостајало је још мало часова од ноћи, скоро требаше сунце да се роди. Суд је био на горњем спрату дома Кајафина, јер Петар, чекајући исход суда, сјеђаше „вн'к по дкор'к" (Мат. XXVI., 69.) ,,на двор г к в н и з 8" (Марко XIV., 66.). Одатле са горњег спрата, из горње собе дома Кајафина, гдје бијаше завршна сједница синедриона, био је Господ изведен доље, за то, да ту на дворишту под стражом чека освитак дана и коначни суд синедриона. Ту на дворишту био је Господ свједок одречења Петрова, „погледа" на њега и Петар се „опомену ријечи Господње" о трикратном одречењу од њега. Домови Јевреја има^аху квадратни — четвероугални — облик, унутра бијаше дворшпте, једно или два, у које је водио уски пролаз, просјечен у једном од зидова здања. У богатом дому првосвештеника за цијело било је не једно, но два дворишта. Прво је одре^ено за домаћу стоку и за слуге, друго, одијељено