Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 390

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10

Сласт времена. славољубље, Мах им узе преко мјере: Себе саме поставише, Више свега, — више вјере. Даље ево и трговац, Те лажљиво робу дава : У сб ијесав мета ситни, — За боб зборн да је кава. То је клетвом гготврђива, По стотину више пута : Да је њему роба била, Вазда здрава, добра крута, Затим тамо ратар ето, Те свечеве непоштова ; Међе ширн по туђему, Своју муку тиме трова. Неуздржно и он исиви, У сусједа ствари краде, Наговара, чини свађе, Збори други — криво раде. Учитељи и пастири, Међу прве те с' у аду, Муке, патње, рад' нерада, Овђе сада сви нмаду. Рад нехгцства свом позиву, И закону свете правде; Због хладноће к својој вјери, Даше људи зло да раде. Гледам људе ђе се муче, Очајност им узкас чини, Без наде су икад изаћ, Некад срећни, јаки, чили. Што су јади, ступник рече, Сам преставља свакн даје: Друг за друга ту не знаде, И патња им вјечно траје. Кад — кад шћаше демон доћи Да појача ватру врућу, — Без свјетлости, необичну, Тим' те живе у ту кућу. Сажаљење, себе укор, Што се згода пушта негда, Кад се живот рајски тече, Мира њима никад неда. Сати, дани, не броје се, Ни вјекови ка' на земљи:

Рај је тамо сасвим други — Вијек вјечни, неизмјени. Пут раја емо за тпм пошли, А на умна исто крила: Љубопиство живе жеље, Носила је брза сила. Ко ће раја да опише, Величија и блаженства, Кад му нигђе нема доље' Нити слике, нит' равенства, Само ово што ћу рећи: Колпко је свега раја, И његове просторије, И блаженства, славе, сјаја, — Нико живи, стари, млади, Без, биједе ту не дође, Од вијека и Адама, Те живјеше доље овђе. Питам опет свог спутника, По земноме све судећи: Хајтер, племство и богаство Важи л' овђе за уљећи ? Нити једно, нити друго, — Спутник вели, ту не важи, К'о на земљи што гледају; Смирени су Богу дражи, При том имах предрасуду, Да богата овђе нема, Властелина и племића, Те се икад за рај спрема. Јер му смета слава и чин, А већ просту и убогу, Од раскоши сметње није, У рај лакше ући могу. Видећ' моје љубопиство, И невјерство, право рећи, Неки од њих к мене ево. У мислима бесједећи: Ја сам славан вођа био, И судија, цар у моћрг, -— Рећи ће ми ту на сујму, Ови те ће први доћи. Признава сам себе црвом, Пред мојијем силним Богом, И каја се у смирењу, Премда војском владан многом.