Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 12

Х.-В. ИСТОЧНИК

рима хришћанскога жинота. Васпитати дијете у вјери, зиачи: нробудмти у њему наду и распалити љубав; а за ово двоје не требамо се ограничавати никаквим временом. Дјетету се може вазда говорити о Богу и о владању по Божијој вољи, разумије се, онолико, колико узмогне његова природа у се смјестити. Дијете док изађе на свијет гледа кућњу чељад на молитви; мајка, кад-год дијете лијеже осјењава га знаком часнога крста н призива над њим ангела хранитеља да га чуна; дијете гледа у кућн Иконе и пред њима кандило да горп; оно гледа , и плаво небо пскићено сјајним звпјездама, гледа сунце н мјесец и небројене предмете у природи. — Мајка води дијете у цркку, и оно ту види многе св. иконе, впди запа.вене свијеће и кандила, види свештеника у особитом одијелу да служи и многи народ да побожно стоји иа молитви; најзад дијете има прилике да види мртваца спроводе и опијела; па онда, оно се причешћује пз св. чаше тијелом и крвљу Хрнстовом п т. д. Све ово дијете и види и чује прије седме године, прије него по1је у школу. Па, зар, кад стане говорити неће нас о свему томе по нешто задаткивати и, зар, му нећемо одговорпти? И прије смо једном приликом рекли, да треба дјетету вазда и иа свако питање одговарати. На тај начнп треба дјетету о свему овоме дати просте, али правилне појмове, јер ће то битн оспова за школско настављање. Кад нас дијсте за што успита, онда му о томе нешто и говоримо, јер се оно тек тада за то иптересује, па за то ће нас' најбоље и разумјети. У овоме облнку треба да буде сва хрншћанска настава за дијете до седме а његове године. Прпје свега треба иам се, што је могуће впше, побрпнути да дијете Бога позна; јер познати Бога, то је најсветија

дужност свакога човјека на земљи. Свјевангелист Јован пише, да је живот вјечнн познати јединога н истиннтога Бога и Исуса Христа, Кога је Он послао. (Јов. 17. 3). Ко не познаје Бога не живи душом, н такав не зна, шта је истина. Потпуно познати Бога у свима ГБеговим својствима, ннје могуће ннкоме, о чему стојп свједоџба и у—књизи о Јову, гдје пише: „Бог је велики и не можемо га позиати ....'• (књига Јова 36. 26); јер кад би свијету допустио да Га са свим позиа не бн више био оно, што јесте. Ми гледамо ову божанску природу, која је бескрајш и нз ње се учимо Бога познавати. Знамо да никакав људски ум ннје у стању бно све ово што видимо и умом замшнљамо овако створнти и уредити, за то п држимо да има неко натпрпродно суштаство, које је ауктор свега тога п које о свему промпшљава. Из ове за нас чудновате прпроде ми се учимо о Богу и Божијим својствима. Но писана Божија ријеч, која се налази у светијем књигама учи нас најбоље о томе. Није тако тешко младу дјетињу душу упознати са Богом, као што се то иа први мах нама преставља. Ако је дјетнња душа још проста и не развијена, ми ћемо просто шњом и радити. Опомињем се овдје једног случаја, кад сам једне вечери преко љета сједио у својој авлији и ушивао један тефтер; а домаћица припремаше вечеру у кујини, која је на неколико корачаја бпла пријеко од мене, Наша мала дјевојчнца, која још није имала пуне три године, играла се испред нас и трчкарала сад к мени, а сад к матери. Сунце тек што бијаше зашло, а пун мјесец иза мојијех ле1>а преко брда помаљатпе се. И звпјезде већ овдје, ондје, по небу стадоше бледуцатп. Моја мала дјевејчица на један пут прнтрчи преда ме