Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 18

В.-Х. ИСТОЧНИЕ

Св 1

већ разумео у чему је ствар и рекох му: | „идем одмах Господин, попо, да своје коње запрегием." ВВему, покојном нашем поп-Андрији, а и никоме од духовних отаца, нисам одказао ни у чем, што су желили; тахго ме је запјетовао да радим покојни мој родитељ, а он је примно то од деде мога. Одмах одем, запрегнем моје вранце, сједосмо нас двоје у санице и кренусмо се, Тек што смо изишлп из авлије — невол>а, пропаст света! Снег са тучом хоће да ископа очи, сметови навејали као горе. „Као да смо с пута забасали, рече попа, -— не ћемо ли за тренутак чекати освитак? Не, рекох, да се ухватимо поља, тамо ће лакше бити. До]}осмо у поље, једва се коњи вуку по сметовима, — мрак, мећава! Гледамо, да се избечимо, не можеш ни репа коњског вндјетн! Мећава засипа очи, — чудо! Почесмо већ мрзнути. Никако друкчнје, господин попо, рекох, ми смо забасали и пут изгубили, — гдје је овде Воља, какав је то ето крст, а тамо крста нема?! Спђе попа са саница, опипа — крст је! — „Истина је, рече; забасали смо, и гдје смо ми — сам милостивп Вог зна." Завејао нас снег сасвнм, коњи мокри као окупани, само ресе на гривама звече,не можеш ни напријед ни натраг! И овдје покојник рече: „ Да се вратимо кући" ! — А куда кућм, одговорим, кад нам је и траг већ завејао снег? — Но , терај дакле, рече, куда хоћеш, само на једном мјесту не стој, јер тако ћемо смрзнути и ми и коњи. Ошинем по коњима, опет се возимо. Возим се, возим, мили Боже, а нтппта пред собом не видим, осјећам само, да се возим, Уједанпут као да ме сила какова

ухвати за руке . . . „Заустави хздње" закуца ми јаче срце. — Шоа, Шоа-а-а! Затегнем узде, коњи стадоше. Што си стао, Онуфрије, — запита ме покојни попа. — И сам не знам, господин попо. — Терај не стој: мене је већ Јако мраз пробио. И мени се руке укочиле, ве^е се на очима смрзле, а ипак сам зауставио. — Но, па кад си већ зауставио, то сиђи разгледај пред коњима, нема лп каквога трага, не ћеш ли што примјетити? Тако сам и учииио; но само што сам један корак напред коршнуо, а ја викнем: помагајте! Ухватио сам се руком: за некакав грмић и висио сам на ивици грдие провалпје. над безданом. Чујем како се ва.пају под-а-мном таласи и шуме, дотичучи се саната, које су пливале. Покојник скочи са соница, ухвати ме за руку и с великом муком извуче ме на баир. У том тренутку по мало је већ свитало, — опазимо место и упропастнмо се: један само јотп корак и — смрт би сигурна била и нама и коњима! Падосмо обоје на кољена, помолисмо се и благодарисмо Господу Богу, што нас је обоје спасао таким чудом од погибељи. Овде смо познали мјесто и отишли смо ипак у Вољу. Путем сам запптао покојника : господин' попо,- оче духовпиче, рекох, шта је то тако било, да ми је неко викнуо „стој !" и као да ме је ухватио за руку? — Зар не знаш? рече, то је Анђеохранитељ. -— А чији, рекох, — ваш или мој? — То не можемо знати, да ли је твој, или можда твога или мога невинаш цета. -Ми смо људп грешни. ГХослије овог, Никола, добро сам схва= тио речи псалма: „Аглч аггмсмт* скоилгк здпов*кст (х & теск со^ранитн та ко кгкр*.