Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 67

„Ходите благословенп Оца мога и наслиједите царство, које вам ]'е од вјекова спремљено, јер гладан сам био и нахранили сте ме, жедан сам био ш напојили сте ме, слаб сам био и по-

сјетили сте ме, наг сам био и одјелисте ме, стран сам био и ви ме у дом прнмисте. — Амин! У свето-Ваведенском српски-православ. манастиру Гомионици, на дан св. оца Нпколе 1894.

писмо дра. Емилијана РадиЂа-Соколовачког дто МесиЂ -Вршац 25 јануара 1895 универзитетском пропесору ФилозоФије Л. К. у. 5. о би^и бога,

Недавно говорисмо у једном: друштву позваних спручњака, у ком и Ви бесте, о најтежој филозофској теми, наиме, о бићу бога. Том приликом претресано је ту скоро, све, што је до данас људство за и против на том пољу у ра дидо. Било је ту говора готово о целоЈ филозофији, а наиме пак: о Аристотелу, Платону, Еригену, Дескарту, Бакону, Спинози, Гроту, Бруно-у. Дела Метрију, Локеу, Берклеју, Кондилаку, Хумеју, Лајбницу, Фихтеју, Капту, Хеглу, Шелингу, Шлајермахеру, Копту, Шопенхауеру, Фајербаху, и т. д. Некако Ви први, а за Вама и сви остали стручњаци, изразисте се, да у плтању о езистепцији највишег суштаства нема до сада сигурног нута, који би сасвим задовољавао, Тад сам и ја нагласио неки суд односно, да се филозофски изразим, неку метафизику о том предмету, која се Вама. а и осталим стручњацима, већ тада свидила, тако да ме сад позивате. да ју за сад ма и у најкраћим дотезима, н. нр. у форми једног ппсма, скицирам. Одзивајући се радо том Вашем позиву, ево ' ме, да Вам за сад само у неколико речи тај суд, односно ту метафизику наведем. Човек нужно може само ово најбоње распо знати, што је у њему. Нрема томе филозофија мора од човека, као непосредног, почињати, па ићи тим путем посредном т. ј, оном, што је око човека. Мз овога извире пак, да човек н. пр. и и разлоге у питању о бићу бога, мора поглавито у себи самом тражити. Само такав поступак даје реалне основе за тај предмет, јер оно, што је у човеку, неможе сумњи подлежати, те према томе то је само и реално. Субјективност пак, човјека и инстинктивно т. ј. и без сваког саутицања човека. дакле не-

одвисно од њега као таквог, постулира објективну егзистенцију бога. А да је то тако, то нам показује најлеише, кад н. пр. на човека наиђе страх, невоља, болест, и т. д. т. ј. онда се елементарно у човеку пројављују потенције богопознања. Иа овог се пак већ видп, да је то проста неистина, као да је баш тај страх, и т. д., путем

маште,

створио човеку бога, јер оно, што у

чо-

веку дела инстинктивно, елементарно, дакле од њега као таквог неодвисно, неможе њиме створена машта бити. Но и иначе, кад би бог био само креатура човечије маште под утицајем баш тога страха, и т. д., онда би човек морао нужно разпознати ту машту, те који би човек онда био тако луд, да самог себе вара т. ј. да се клања машти, коЈу је он к томе сам себи створио? У човеку постоји дакле. од њега као таквог, неодвисна реална потенција к богопознању. Па одатле т. ]. од те потенције мора се по1еп8 уо1еп8 закључивати, да постоји и објективан узрок те потенције. А да те у човеку инстинктивно постајеће потенцпје богопознања одговарају пстнни т. ј ". да им је бог хомоген, о том се човек опет на себи самом најооље уверитп може. Човек има наиме и друге сличне инстинктивне, дакле од њега као таквог неодвисне потенције н. пр. вида т, ј, око. Да око није хомогено светлости, та потешџуа вида неби ни постојала т. ј. око без светлости незначи ништа, јер без исте и не види. Дакле зато и постоји та нотенција у чевеку, што одговара истини. Па ако је та потенција вида субјективна, зар је н светлост субјектнвна? Не, светлост остаје до века објектива, ма што ју еубјективно око употребљује, јер она лежи ван домашаја субјективног.