Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 84

Св 3

к-кси ако лнм;лк> Та ! 1 ). На тај начин у изразима Петра види ее пуноћа најватреиијег чувства: кад он говорн, чини се, да се са речју његовом осваја сва душа. При студенцу Сихемском, слушамо жену Самарјатсу , која се изражана језиком простим, сасвим различитим од тога, каковим говори Спаситељ. „Како ти Јеврејин будућп, можеш искати од меие жепе Самарјанке, да пијеш? „И на обећање. да ће јој дати воду живу, одговара: „Росподе! ни захватити немаш чим, а студенац је дубок; одакле ћеш дакле узети воду живу? Е да ли си ти већи од нашега Оца Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше, и синови његови и стока његова?" 2 ). Примећује се тон неко шаљивости, који одговара њеном лаком и живом карактеру, шта више, сложеном са њеном простотом и благошћу, које су се открило при даљем говору. У одговорима и речима слеиога од рођсња, лако откривамо човека са разбором тврдим, који се навикао ићи правим путем, који не воле околишења, не трпи голих захтевања, и свагда се изражава без украшавања. На пнтање љубопитљивих, како су му се отвориле очи, одговорио је: „човек, којисезове Исус, начинио блато, помазао ми очи и рекао ми: иди у бању Силоамску и умиј се. А кад отидох и умих се, прогледах." Тада му рекоше где је Он? Он одговори: „не знам". Нитаху га и фарисеји: како је прогледао? Он даде кратак одговор: „блато метну ми на очи умих се, и видим." Траже од њега мишљење о Чудотворцу ; он говори одлучно: „то је пророк" ! Нзему не верују; не верују шта више ни томе, да је био слеп и прогледао, док најпосле дозваше роди1). Гл. 21, 15 — 17. 2) Гл. 4, 7 — 12.

теље његове, и питају: је ли ово ваш син, за гсога говорите да се родио слеп ? како дакле сад види? Поплашени таковим питањима родитељи његови одговорише: знамо, да је ово син наш, и да се родио слеп; а како сад види, не знамо^ он је велики, питајте њега, нека сам каже за себе. Таким одговором фарисеји беху стављени у неоиходност обратити се опет к слепоме од рођења, и са стидним лпцемерјем рекоше му: подај Богу славу, ми знамо да је овај човек грешан. Он с презривом хладнокрвношћу одговори им: „је ли грешан ие зпам; само знам да ја бијах слеп. а сад видим". Ново плтање: како отвори очи твоје ? — изводи га из стрпљења; са чукством велвког негодовања одговори им: „ја вам већ казах, и не слушасте; шта ће те опет слушатн : већ агсо хоћете п ви ученици његови да будете"? Тада се осуше на њега укорима: ти си ученик ЕБегов; а ми смо ученици Мојсијеви. Ми знамо, да је с Мојсијем говорио Бог; а овога не знамо, одкуда је „То и јест за чудо", одговори им важним тоном, „то и јест за чудо, што ви не знате откуда је, а Он отворп очи моје. А знамо да Бог не слуша грешника . . ." 3 \ Не престављалп сва ова историја пајбољи узор простога и природнога? Овде слепи од ро^ења говори својим језиком, његови родитељн — својпм, фарпсеји — опет особитим; сваки се изражава, како му вели његова душа, његов положај. Обратимо се к Пилату , којега портрет има своју особитост. Ово је човек са прекомерним частољубљем. Он увек хоће да се покаже самосталним, неустрашнвпм, и Римљанином. У њему нема правде и готовости ка самопожртвовању, што мора свагда одликоватп истину величину духа; 3 ) Гл. 9, 10—31.