Bosansko-Hercegovački Istočnik

Ов. 5

В .-Х. источник

Стр. 173

III. Јонаново Јеванђеље јесте правило вере за васељенску цркву: дакле, за сва времена, места н народе. Дакле по намери самога апостола, у љему ннје могло бити нитша у/рименутога ни к појму Јудејаца, ни у опште ка духу тадањих времена. У јеванђељу Јована налазимо најјасније учеше о том, да је смрт Исуса Христа била жртвом-откупнином за грехе рода човечјега 1 ) учење о ан^елима, и на име о јављењима добрих 2 ) и деловању на човека злих 3 ) учење о васкресетву 4 ) и будућем суду, који ће бити изведен Исусом Христом 5 ). Значи, учење о овим предметима садржи у себи вечне, опште, непроменљиве истине, супрот некима из најновијих незнабожачких хришћана. IV. Каракт,ер Јеван^елиста Јована нреставља га, да буде чуварем најверпи]им п допушта да буде писцем нај искренијим. Искреност је ова тим несумњивија, што V. Налазећи се у таковим одношајима ка своме Јеванђељу, у какозим је дужан да се налази апостол ка правилу вере, од њега нацртанога, он није био неодлучан унети у своје правило нешто таково, што на први поглед може саблазнити површнога читаоца 6 ), и дакле као да иде сунрот његове цељи. — С друге стране, ако је он, имао најтешње, најпријатељскије одношаје ка Исусу Христу, и не гледајући на ово, при описивању Ње] ових страдања, није исказао ннкаквог негодовања против мучитеља, ни шта вшне сопственога чуства сажалења: то смо ми не само дужни поштовати Јована 1) Гл. 1, 29, 3, 14—16, 10, 15, 6, 51. ») Гл. 1, 51, 20, 12, 13. ») Гл. 8, 44, 48, 49,'12, 31, 16, 11. 4 ) Гл. 5, 25—29, 6, 39, 40, 44, 54, Утор. 11, 25 26. 6 ) Гл. 5, 22, 27—28, 12, 48. 6) Гл. 2, 4, 7, 8, 48, 52.

писцем искреним , него још више — признати у њему шрпеЛе оружје Духа Светога. Како је он прост, како хладан у описивању поруга, које су се свршавале над Спаситељем! Очевидно је, да пером његовим води истина, но не види се љубави. А каква је моћ ради љубави видети у ранама и мученичким боловима свога Божанственога Пријатеља, видети овог невиног Страдалннка, како умире на крсту срамном и горком смрћу злочинца, и не показује туге, не пушта јаука или уздаха?! Тешко је мислити, да је Јован писао без болнога осећаја. Пазите, како ватрено излази на површину, кад пише: |М кид^ши) крв и воду, која је нзтекла из ребра Исусова: (скид-ктелсткокд. и истиимо естк скид'кт(лстко его, и тои к'кстк, ако истинЈЈ глаголетт*., да кк1 к-крЈЈ илнте 7 ). Он удвостручава одговоре о истиии сведочанства, и ипак не сме ништа да каже од својих осећања. А чим да иротумачимо себи ово, ако не тим, да је на њему у то време била рука Божја? Из ових редова можемо опазити, да четврто Јеван^еље својим постанком, саставом, садржином и својствима свога писца опровргава све најважније клевете и одговоре против Новозаветног откривења. По овоме сваки хришћанин не пначе дужап је гледати на ово Јеванђеље, као на правило истине, које садрже у себи најчвршће основе хришћанске религије и, у случају важних сумња, у њему особито да потражимо одлучних одговора и решења. Оио је небески гром у рукама цркве Христове, који је готов поразити сваки дрски ум, који се диже на веру. Ради ове цељи оно је измољено код великог апостола од све првобитне цркве; и ») Гл. 19, 35.