Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 204 Б.-Х. I 20). И само у последњем смиелу и значењу чудеса продужују битисати у Цркви и битисаће дотле, докле год не угине вера међу људима. Рекавши о престанку чудних дарова у своје време, Златоуст одмах показује и узрок овога. Узрок овај он види у томе, што су се околности времена изме. ниле. Кад су л.уди први пут позвани били из мрака незпабоштва с тога, да би познали иетиау, да би и друге научили и да ју потврде својим делима, то су тада били одарани надприродним силама и они су владали овим силама ради тога, да се боре с тобожњим чудесима гатара и пророка. Док је хришћанство још водило видну борбу са царством ђавола на земљи (т. ј. с незнабоштвом), продужаваху се, по Златоусту, и чудесни дарови; са окончањем борбе, с победом хришћанства над незнобошцима, постадоше излишним и та надприродна средетва, помоћу којих се водила борба и достигнута била победа. По мњењу Окћашеп-а, чудни дарови еу се продужили битисати, ма да постепено учмањавајући се, докле није било то свршено устројење Цркве, можда, до краја трећег века, кад је хришћанство разрушило силу незнабоштва и постало владајућом, свецком религпјом. Још јаснији ће бити престанак овај чудосних даровања у Цркви, кад обратимо пажњу на религиозни значај и цељ чуда. Чудо, пратећи проповед јеванђелског учења, има цељ да потврди божанствени постанак последњега. У таком смислу и таком значењу оно је неопходно било само ради првобнтног распрострањења јеванђељске нстине, ради првог оенивања и утврђења Цркве Божје на земљи, кад први последоватељи јевавђелске истине још нису били способни да потпуно ра-

Св. 6

зуму унутарњи еадржај ове истине, да оцене њено преимућство над обичним људским учењима, кад нису могли још да испитају сву силу њеног моћног животворног деловања на човечије срце какав се оглед даје само са ностепеним усавршавањем у хришћанском познавању и животу. А за истинито просвећене виделом хришћанства се јавља спољатпње чудо као излишно; за њих се само хришћанство, у свом унутарњем садржају, а такођер и у свом историјском иугу у свету, јавља већ као највеће свецко чудо, које само говори за евој надземаљски постанак. А оне, који еу имали могућност познати силу хришћанства и шта више налазили се под његовим благотворним дјејствијем, али по том уклонили се од њега, и које Апостол назива онима, који изнова распињу Сина Божја (Јевр. VI, 6), никако чудо већ не може обратити на пут истине. Мученички вапај Христа са крста већ не продире у њихово окорело срце, не потреса до најдубљих основа њихове окореле душе, као што то беше негда са римским сотником. У свом безбожиом одрицању, заглушују у себи сваку могућност примања истине, ■ долазе до таког степена нравственог отупљења, да, слично сродницима јеван|јелског богаташа, не верују, ако шта више и мртви воскресну (Лук. XVI, 31). К таким људима се односе речи Спаситеља, речене фарисејима и садукејима: п Р °а„ л У кдкни и пр1лк,ко, Д^ИНК! ЗИМ/ИШ1А ииутг : И ЗНД.ИННА Н( ДДТ1А ток.иш знл/ижн 1оик( нјЈорокл" (Мат. XVI, 4). Не даје се с тога, што га они све једно одбацују, низводе га у ред природних иојава, као што то чине савремене западне рационалисте. Х«51с>|1ата 1ацу.т — „дарове исцеливања" — и № уг } „различне језике".