Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 261

Кукавица — или елушала славуља, или ластавицу. или коју било тицу пјевачицу, она никако, да промјени своје мелодије . . Кукање на сваки врај и у свако доба: „ Куку\ Еуку\ а Тако и тврдица, не осјећа, што невољни плачу, што потребни моле помоћ; он им није друг, ни пријатељ, да им помогне својим имањем, заклао би се за пару; него им 1е једино друг у плачу. И он плаче и он уздише над својим црним благом: Ћ Ух мени, шта %е с овим битаи ?!" . . . У нашем народу има их истина и који Јмију зарадити, заштедити и на корисне ствари и установе употребити; али такијех је врло мало. Могли би се пребројити. Њима хвала и хвала по стотину пута, и благо њима! Него нассрце мора забољети, што их онолико немамо, колико би их могло. и требало да буде. Има их и такијех, којп не ће да слушају паметна савјета . . . Многоме се чини срамота, ако га какав паметан поучи — у чему било и ако му прстом покаже његову погрјешку; јер да га не сматра за пријатеља, не би га опомињао, али усијана глава друкчнје схваћа! Кад му се право и истинито пребаци, ематра за увреду и понижење. Ово долази од рђава васпитања и од састајања с неваљалпм и развратним друштвом. Ако један напредује, друга десеторица обарају га, јер му завиде. Завиде му, што је човјек и патрцота, а они се расипају и хвале, како су народне патриоте! Од хвалисаваца штета је држави и народу. Ако се нађе који трпељив, па трни и трпи други, јачи још га више упропашћује морално и материјално, замишљајући, да он мора трпити. Морално га упропашћује износећи на њега лаж и презир, а материјално сметајући му његову раду, да неможе живити. А, то несмије бити, у нас српске браће! Ако неко изнесе јавно истину на сриједу, онај кога се тиче, љути се н рад би, да упропасти истога, а то нпје оправдано, Не износећн мане, како би се људи поправљали п усавршавали. Пород добријех примјера треба је изнијети — због сравњивања — и по коју ману, да би се истинит закључак извео; јер који није рад право и истинито, тај одобрава, да се збори у свијету, што је неко рекао у шали, или збиљи: „ Пе смијеш зборпти ни право, ни криво\ и Ако је тако, евак језик за зубе, па

ћутите, нек чини, шта ко хоће. . . Али ово не ће никада и нигдје бити. Није корист радити, а на сриједи, да не остане ништа. Поштен рад од Бога је благословен. И кад Бог поштен рад благосиља, треба од поштене зараде нешто и на добре цијељи употребити, а Бог ће му то стоструко надокнадити, У нашем народу неки цијене више школу, а некк цркву. То у Србина не смије бити! Школа и црква, то су светиње, које једнако помажу Србину, за то и Србин једнако треба, да их помазце. Ако се купе прилози за цркву, треба —• што коме срце жели приложити, а ако се купе за школу, исто тако: У нашем народу има пословпца: п Не даје ко има, но ко <:е научио и . Ова истина освједочена је. Онда, има их и таквијех, те мисле, да ће себи велику штету учинити, ако коју цркавицу приложе на коју било народну ствар. Многи не разумију, или неће да разумију, да је дика и понос за човјека, ако од своЈе уштеде, даје на добротворне цијељи. Сада, да изнесем један истинити догађај, какав се дешава већином у свима нашим мјестима. 17. маја о. г. посијетио ме у моме стану, мој бивши школски друг — отац Стеван Ковачевић, дољански парох. Исти је купио прилоге за градњу нове цркве у вароши ВихаИу (Босанска Крајина). За ово, што ћу навести, нека ми је свједок истп парох. Замолио ме, да с њиме зађем од дућана до дућана, не ће ли што више прилога бити. Ко је купио прилоге, може знати у какве се неприлике долази мољакајући коју пару. За то, што је градски парох био одсутан, примио сам се, да му помогнем мољакати. У сваком дућану — наравно ја сам га морао преставити: Парох Стеван Ковачевић из ЂихаИа, моли ирилог за иодизање бихапке цркве ! Скупили смо, према мјеету и имању прплично; али као у свакоме нашем мјесту, тако се и овдје примијетило, те је гдје којиод приложника рекао: г Да се куии прилог за школу дао дих, а овако не могу, има и 'нако много цркава /'' Други оиет иримијети: ^Преча ми је моја црква, него туђа\ а